Питање подвале знања на матури је сам врх леденог брега који нас све, најблаже речено, бламира пред светом. Право питање које ваља поставити је шта је са контролним проверама, оним на основу којих се добијају оцене.
Опште је познато да бар половина провера води порекло са „Нета“. Да нема оцена без покрића, не би било потребе за варањем на матури.
Врхунац свега је сто многи наставници покушавају да деци олакшају матуру тако сто им помажу. Чине то иако знају да се за ту „работу“ може изгубити посао.
Питање проваљених тестова отвара пуно других питања деценијама гурамих под тепих. Прво, како смо стигли дотле да је „варање“ на испитима постало нормална ствар и навика великог броја младих људи. Одговор је више него болан. Није чудо што варају деца, погледајмо само стручне радове или такозване примере добре („преписане“) праксе. Увек исти људи и увек сличне приче. Они који заиста посвећено раде свој посао, одавно су се повукли из те папазјаније. Чудимо се што се деца не боре за знање, већ само за оцене, а то исто и сами чинимо, само у другом контексту.
Докле год примарна ствар у школи не буде систем вредности (етика и васпитање) дотле је илузорно да очекујемо боље дане.
Децу не васпитавају речи просветара већ животни контексти у којима одрастају. Ми смо ти који су их научили да се такмиче не бирајући средства. И ми то исто чинимо хранећи своју потребу да се осећамо успешним.
Полазимо од тога да се живот учи из књига и да оне постоје да би биле „преписиване“. Не! Књиге треба да помогну да разумемо живот, време, окружење и различитост, а сва знања служе да стигнемо до ДОБРОТЕ.
Како да деца стигну до тог циља када их тако вешто увлачимо у илузије о „јефтином“ успеху? Како да их уверимо да не чине оно што је толиком броју нас који радимо са децом најдраже – да присвојимо оно што је неко други заслужио више од нас?
Погледајмо само семинаре! Најбољим се сматрају они који су забавни, они на којима се прича оно што храни наше снове о „инстант решењима“ за све што нас боли. Семинаре на којима се задире у суштину сматрамо „сморним“. Такве избегавамо у широком луку. Навикли смо да тежимо ка ономе што нам прија. Томе учимо и децу. Немамо снаге да погледамо истини у очи и да признамо да истински успех подразумева да се уради много тога што није баш пријатно, ако се жели заслужити успех. Наша деца воле спорт али не знају да се утакмице добијају или губе на тренинзима. Исто је и са учењем. Није толико битно шта је научено колико је битно са колико посвећености је то учињено. Без посвећености, учење је расипање времена…
Причамо о променама али се свим силама боримо да се у нашем раду ништа не промени. За све што није у реду крив нам је неко други. Највише презиремо оне који покушавају да нам укажу на прави пут…
Да бисмо било шта очекивали од деце, прво треба да то лично прихватимо и практикујемо. Овако, остаје само да разумемо децу и да се не љутимо када нас опонашају. Систем „тражили сте – добили сте“ увек функционише…
Аутор Momčilo Stepanović /Креативни учитељи