„Добро вече свима!“ рече Саша прилазећи групи родитеља окупљеној у дворишту школе. „Нисам закаснила?“
„Ниси, има још десет минута до звона“, рече Милош.
„Шта се ради? Како сте?“ упита Саша присутне.
„Ево… Данас беше доноси контролни из света око нас?“, упита Марија.
„Ако сам разумео жену, и енглескиња оцењује домаћи“, рече Милош.
„Ма, баш ме брига за свет око нас и контролни и енглески и све. Рекла сам Лени да мени оцена није важна, само је битно да се она труди, а учитељица и други наставници ће већ то препознати“, рече Саша.
„Е, исто то сам ја рекла Павлу! Нарочито у првом разреду где је оцењивање описно, уопште ме не занима.“ Брана је одмахивала рукама илуструјући потпуну незаинтересованост за школу и оцене. „Не интересују ме ни добре ни лоше оцене, то је његова обавеза!“
„И нарочито сам јој рекла да ме не занима шта су други добили! У се и у своје кљусе!“ додала је Саша.
„Ма, и мене није много брига, него онако питам…“ правдала се Марија.
„Рекла им је да ће бити подела живог света, колико се сећам, али нисам сигурна јер не радим са њим, и кад ми прича шта ће бити и шта је рекла, није баш да слушам… Ја сам ту категорична, они морају да стекну радне навике сами, а не да се ослоне на нас! Ми смо своју школу завршили одавно“, рече Брана.
„Немам појма, овај мој се баш нешто унервозио, као два од осам није знао, а за једно није сигуран… Рекао сам жени да оде на отворена врата ако забрља баш оно много…“ признао је Милош.
„Каква, бре, отворена врата!“ брецну се Саша. „Па, нећу да идем никад! Ако Лена забрља, нека се јави па нека поправи, ја сигурно нећу да трчим и решавам њене проблеме. Нису ни моји родитељи ишли код мојих наставника. Добијем двојку, па код куће батине, па се поломим да се јавим и одговарам. Мислим, ја Лену не тучем, наравно, али не интересује ме да ја јурим и вучем учитељицу за рукав. Има и та жена душу! Шта мислиш да сви тако долазимо кад год нешто зашкрипи!“
Гомила деце куљала је из школе. Старији дечаци су псовали и шутирали један другог. Мања деца су се саплитала, падала и дизала се тражећи родитеље у сад већ препуном дворишту.
„Је л’ то Лена плаче?“ Саша је ставила наочаре како би боље видела. „Јааао, шта ли је било…“ рече, и осети да јој срце лупа јаче.
„Ено га и мој делија, оборио нос, могу мислити како је прошао!“ смејао се Милош.
Лена приђе мајци сва у сузама. Није ни приметила остале родитеље. Јецајући је рекла, „Ма-ма… до-би-ла сам цве-тић са са.мо две ла-а-а-ти-цеееее“ и наставила да плаче.
„Молим???“ запањила се Саша! „Две латице??? Само две латице??? Па, како???? Дај контролни да погледам!“
Лена невољно извуче папир из ранца на точкиће, бришући нос рукавом. Саша јој оте папир из руке.
Док је читала контролни, групи је пришао Стефан, а за њим и Павле.
„Како сте прошли, момци“, упита Милош.
„Ја четири латице из света, и онај средњи смајли из енглеског, онај са равним устима.“ рече Стефан.
„И ја исто“, насмејао се Павле.
„Е, браво ти га! Ајд кући, мора да ће мама да се одушеви! Поздрави се са родитељима својих другара и крећи“ рече Милош.
„Довиђења“, рече Стефан, махну руком и потрча за оцем.
„Ау, ала си га упрскао“, рече Брана Павлу. „Па, где си погрешио?“
„У трећем и петом задатку. А енглески ми је рекла да оно што сам те питао око класрум и чер не може тако да се нацрта, и није ми признала цео тај задатак!“
„Дај да видим!“ рече Брана љутито.
Мало по мало, сви родитељи су држали контролне задатке и свеске из енглеског, и пажљиво читали.
Саша се окрете групи родитеља. „Погледајте, молим вас, ово што јој је исправила и одузела једну целу латицу! Ја не знам шта ту није добро! Лепо је написала одговор, не знам шта та жена хоће!“
„Ма-маа, са-мо да ти кааа-жееем“ Лена је и даље плакала.
„Немој ништа да ми кажеш, сад бих те згромила за ово! Све ово у другом задатку што си налупетала си у недељу знала без грешке!“ Саша почупа Лену за репић, и Лена заплака још јаче.
„А енглески, шта си ту добила?“
„О-ног смааај-ли-ја са раав-ним уууу-сти-мааа“ јецала је Лена.
„Дивота! А Исидора шта је добила?“
„Смааај-ли-јаааа са оо-тво-реее-ним ууу-стиии-мааа“ једва је говорила Лена.
„Оног где се виде и зуби, и језик, и непце? Оног најбољег??“ запањено је питала Саша.
Лена само климну главом.
„Па, да, њој је мајка професор енглеског, сигурно јој је она урадила! Ово је катастрофа. А из света шта је добила?“
Лена једва проговори, „Истооо“
„И, је л’ још неко добио тог најбољег смајлија?“
Лена одмахну главом.
„Ау, што јој је критеријум! Да само једно дете добије смајлија који се смеје! Срамота! Е, сад ћу да је сачекам овде у дворишту кад буде излазила, па ћу све да је питам!“ Саша бесно скрсти руке.
„Е, и ја ћу! Хоћеш и ти, Марија, да нас буде више, да не може да изврда?“ досетила се Брана.
„Него шта ћу! Можда ни енглескиња нема више часова, ако и она наиђе да је питамо шта има да каже!“ додала је Марија.
„Децо, сачекајте нас мало, а ти Лено, мобилни ти је одузет до Нове године, а за остало ћемо видети“, добаци Саша одсутно, погледа фиксираног на врата школе.
„Мислим да су трећа врата лево на другом спрату зборница“, рече Марија показујући прстом. Саша и Брана погледаше у том правцу.
„Одлично. Видећемо их кад изађу… Нећу пред Леном, али ово је баш безобразлук!“ рече Саша.
„Ма, свињарија!“ бесно рече Марија.
Три мајке кренуше ка вратима школе. „Овде станите и не мичите!“ нареди Саша.
Прошло је неколико минута, а наставнице се још нису појавиле на излазу.
„Где су?“ бринула је Марија.
„Ијаооооо!“ Брана се лупи по челу. „Па, сигурно су изашле на задња врата! ’Ајмо, брзо! Около! Децо, останите ту док се не вратимо!“, добаци деци и потрча преко дворишта за Сашом и Маријом, које су већ хитале ка другом крају дворишта.
Аутор: Маја Бугарчић












Priča jeste realna, što je tužno. I otvara nekoliko problema. Prvi je taj što se uopšte dozvoljava „biranje učitelja/ice“. Drugi je mešanje roditelja u sve segmente nastave. Treći je neujednačen kriterijum učitelja i nastavnika (kako međusobni, tako i onaj koji bi trebalo da je jednak za svu decu). Jedan od problema je upravo taj kad od celog odeljenja samo jedno ili dvoje dece dobije „rascvali cvetić“ iliti peticu, a što govori o tome da nastavnik i nije uspeo u nameri da prenese svoje znanje. Na sve to ide i ovo kažnjavanje dece od strane roditelja ili s druge strane nespremnost da im se ukaže pomoć, naročito u nižim razredima kada to ne bi trebalo roditeljima da predstavlja problem…
Ne razumem, koja je poenta, opšte ludilo, Orvel….šta?
Ja nekako ne mogu da verujem da postoje baš ovoliko retardirani roditelji. Nadam se da je autorka malo više izkarikirala ovu situaciju. Šta ta jadna deca a i učiteljice proživljavaju ako se neko stvarno ovako ponaša? Trebalo bi ozbiljno insistirati da se prosvetari proglase službenim licima a da se i socijalne službe uključe ako se ustanovi da neko pritiska decu nerazumnim metodama. Strašno.