Да сам министар просвете направила бих реформе образовања такве да би главни предмети били емоционална интелигенција и финансијска писменост. Зачинила са свим облицима уметности и мало домаћинства. Један час недељено Устава, који би предавали занимљиви професори и на забаван начин приближили законе ученицима. Остали предмети би били изборни и према личним афинитетима организовани.
Шта бих тиме постигла?
Добила бих генерације младих људи који од малих ногу уче да новац не пада с неба, да се заправо зарађује, паметно инвестира и на концу троши. Добила бих генерације које избегавају конзумеризам и прекомерно трошење. (Вероватно би капитализам “пукао” као последица)
Кроз развијање емоционалне интелигенције упућивала бих децу једне на друге. Стварала код њих свест да смо сви посебни, а опет исти. Да је лепше бити у тиму него се међусобно такмичити. Да је у реду испољити емоције и пренебрегнути конфликте на цивилизован начин. Да су саосаћење и разумевање “муст хаве”.
Кроз уметност би свако дете пронашло своје поље испољавања насушне креативности. Човек кад не допушта својој креативности да се испољи, лагано умире. Бори се са аутодеструкцијом, депресијом, анксиозношћу јер мислећи да је стварање нечег губљење времена, човек сву ту потенцијалну креативну енергију која тежи да се испољи, гуши у себи и на крају имплодира. Креативност је важна. Машине нису креативне, оне раде по задатом програму, и беспрекорно извршавају задате циљеве. Милион пута прецизније и ефикасније од човека. Креативност је дар човеку.
Домаћинство је потребно да би се сви осамосталили. Да, дечаци треба да знају да опеглају кошуљу и девојчице треба да знају да избуше рупу на зиду. Дечаци треба да знају како се спремају основна јела, а девојчице треба да знају да провере ниво воде у ауту. Тада мисао водиља код склапања бракова не би била да не можеш сам да се снађеш у игри званој живот, већ да је лепше у пару га делити .
Устав и закони треба да буду пријемчиви деци, а касније људима , за учење и истраживање јер свако треба да буде упућен у своја права, али и обавезе. Тако ће будући предузетници, министри, председници… бити свесни да закон постоји како за запослене тако и за њих. И што је најважније обе стране би од малих ногу имале свест да је закон свима пријатељ и постоји да не би настао “хаос”.
Романтична сам. Верујем да ће некад неко, макар мало, да размисли на неку од ових тема. Нисам министар просвете. Немам моћ да мењам систем. Али…имам простор да све ово применим на микро нивоу као родитељ. Као и ти. Да створимо од своје деце људе који ће бити самостални, користити мозак, постављати питања, ширити емпатију, волети себе и друге, постављати границе и живети живот онако како је изворно замишљено – у складу са собом и природом.
Важно је шта им сервирамо као систем вредности, јер на њима ће свет заиста остати.
Аутор: Славица Дражовић, аутор блога Бесењак