Када сам као млада мајка чула да су сва она помагала која купујемо „за децу“ – колица, шеталице, дубак, оградице, цуцле… – у ствари помагала за родитеље, озбиљно сам се замислила, а онда схватила да то заиста јесте истина.
Да ли су колица практична и некада заиста неопходна? Јесу. Али не купујемо их зато што их је тек рођено дете жељно, већ зато што она нама олакшавају свакодневно функционисање. Да се беба пита, она би 24/7 била склупчана у мајчином наручју, најближе ономе што је подсећа на окружење у којем је донедавно боравила.
Исто се односи и на све остало – оградице, цуцле, ходалице… све ми то купујемо у нади да ћемо себи помоћи да изгурамо дан, а не зато што детету то треба. Апсолутно му не треба, шта више, доказано, што мање таквих помагала, резултира задовољнијим дететом, јер окружење онда мора активно њиме да се бави!
И веома је важно освестити такве ствари и назвати их правим именом. То не значи да не купујемо више колица и све што нам олакшава свакодневицу, али значи да не претерујемо у томе и да схватимо да су то само привремена и краткотрајна решења и да детету ништа није неопходније од нас самих.
Слично је са коришћењем технологије и њеном (зло)употребом.
Затрпани смо доказима колико је утицај дигиталних уређаја на дечји развој штетан, посебно у најранијем развојном добу, а опет у окружењу готово свако дете видимо са мобилним телефоном у рукама – било оно у ресторану, колицима или где год. О њиховој прекомерној употреби у каснијем добу да и не говоримо.
Врло је важно да кажем да ово пишем управо из позиције некога ко је прошао исто.
Када нам је старије дете имало годину дана, из породичне куће и заједничког домаћинства почели смо да живимо самостално, као мала трочлана породица. У жељи да пре свега испуним сопствене стандарде о томе шта жена, мајка, супруга мора да постигне у току дана, али и стандарде околине, најлакше ми је било да детету дам таблет на „само 20 минута“ док нарибам купатило. Након рибања, он би и даље био миран, односно опчињен, а ја бих то време искористила и да приставим ручак, раширим веш… двадесетак минута врло лако је прелазило у сат, па некада и више.
У моменту када је он почео да проговара и енглески и српски као да је то један језик, а енглески са изговором и нагласком као да му је матерњи, схватила сам да нешто није у реду.
Тада сам врло јасно освестила колико је важно употребу екрана свести на минимум, али сам такође често и поклекнула све под неким скривеним изговором како су они, ето, срећни док гледају тај неки садржај и како им је не знам шта ускраћено ако им то потпуно ограничимо.
Све се променило оног момента кад сам схватила да су, као и друга помагала, исто тако и телефон, игрица и таблет, у ствари лака и брза помоћ за родитеље.
Дете тражи нашу пажњу, а ми тренутно мислимо да нам је нешто друго важније? Даш му телефон.
Дете се не понаша у складу са нашим очекивањима? Даш му телефон.
Дете жели да радите нешто заједно, а тренутно немаш времена? Даш му телефон.
Детету је досадно? Даш му телефон.
Схватате? Ми у тим моментима „решавамо“ заправо оно што нас мучи, себи олакшавамо.
Тог момента када сам увидела да у ствари ја потежем за тим брзим решењем када је мени родитељство изазов, или у моменту мислим да ми је нешто прече, тада сам схватила да ми себе треба да одвикнемо од дететовог гледања у екран.
Није било лако, али истрајавање од само неколико недеља резултирало је тиме да деца умеју самостално да се забаве, да се друже, да више разговарамо, да заједнички учествујемо у свим породичним активностима, да, генерално, увидимо сви колико је реалан живот „живљи“ од виртуелног.
Деца су сада школарци, на распусту смеју да играју игрице по пола сата дневно, а током школске године никако. Врло важно нам је било да схвате да то није казна већ да смо ми погрешили што раније нисмо ограничавали употребу истих, односно нисмо били конзистентни у својим ограничењима јер су врло лако измицала контроли.
Једне вечери возили смо се кући из суседног места и млађи син је поменуо неку игрицу, а старији му је објаснио: – Молим те, сети се да не играмо више те игрице, и то не зато што смо кажњени, већ зато што нас оне тотално обузму и ништа нам друго више не буде важно.
И тада сам знала да истрајавамо у нечему што заиста јесте вредно истрајавања.
Аутор: Ивана Никић, комуниколог, новинар, мама и Brainobrain и Thinker Labs франшизер и едукатор из Инђије