Једном у животу ударила сам дете.
Заговорници физичког кажњавања то не би назвали батинама, већ ћушком, која, ако њих питате, има едукативни карактер.
Наиме, била сам трудна са трећим дететом, хормони подивљали, кретање већ отежано. Улазим са старије двоје деце у лифт, најстарије помисли да би било забавно да затвори млађој сестри пред носом врата од лифта, при том је ударајући по глави. Пада клапна, црно пред очима, рука сама полети, и ћуш! Наравно, он, коме је у тада четвртој години то била прва „ћушка“ у животу, расплаче се, ја не учиним ситуацију нимало бољом обрушивши се на њега са „сестру то боли, откуд ти идеја, блаблабла….“. Прође, некако, тај тренутак, смиримо се сви, присетим се ја метода педагошке психологије са својих студија, па одлучим да причамо о немилом догађају кад је дете мирно. Јер, доказано је да мозак мора бити у стању равнотеже да би могао да учи и усваја нова знања. Не можете бити гладни, жедни, уплашени или узнемирени и успешно се бавити интелектуалним активностима. Уосталом, тестирајте на себи: замислите пред собом чопор бесних паса како иде ка Вама, а неко Вас пита колико је 12×24. Нема ништа од математике ако сте уплашени. А управо се тако осећа дете које добија батине.
Дакле, кренем ја са психологијом у мирнодопским условима:
– Сећаш се кад сам те јуче ударила?
– Сећам се. (скрушено).
– А зашто сам те ударила? (ја већ ликујем, очекујући да је научио лекцију да не сме да се удара сестра)
– Зато што ме тада ниси волела.
(ја устукнем, очи ми засузе, јер, трудна сам и хормонална, а онда покушам да му препричам цео догађај)
-Не, ударила сам те јер си ти ударио сестру… (И ту већ видим да ми је логика потпуно погрешна: ударила сам те да бих те научила да не треба неког ударати?!)
–Не, тада ме ниси волела. Али у реду је, знам да ме сада волиш.
И тада сам решила да моје дете више никада не помисли да га не волим.
Осим тога, врло лепо ми је објаснио оно што студије годинама покушавају да објасне: дете не може да научи ништа добро из физичке казне.
По дефиницији Алфија Кона, психолога и педагога, казна значи намерно учинити да неко пати, било да истерујете примитивну верзију правде (урадио си нешто лоше, па нешто лоше мора теби да се уради), било да претпостављате да ће та врста патње некога научити нечему. Претпоставка од које се полази јесте да ако учинимо да неко лоше осећа, или му ускратимо нешто што воли, то ће га учинити бољом особом. У реалности, због казне се дете осећа лоше, буде љуто, научи да је у реду користити силу према слабијима, смишља начин на који би следећи пут могло да избегне последицу за исто то понашање. Укратко, све су шансе да није у стању да појми шта је тачно неприхватљиво у његовом понашању. Најгоре од свега је што од особе која би требало да му пружа безусловну љубав, добија оно што доживљава као одбацивање.
Да се вратим на своју прву и последњу „ћушку“: постоје много учинковитији начини да детету пренесе поруку о прихватљивом и неприхватљивом понашању, о некима сам већ писала. Ако би требало да их сведем на једну реченицу, суштина је у самоконтроли, примерима које дајете детету у свакодневном животу, и много, много разговора. Немојте мислити да је дете од, на пример две године премало да учи из разговора. Само је потребно прилагодити језик. Верујте ми, функционише. Али потребно је стрпљење. И много, много разговора.
Зато је веома важно нагласити да родитељ који бира да не туче дете није једнако родитељу који не васпитава своје дете. Напротив. Родитељ који бира да не дигне руку на дете бира тежи пут – пут који подразумева да сам над собом има контролу, да не плане и да себи одушка кроз „ћушку“, да превентивно васпитава своје дете примерима и разговором, не ретроактивно батинама. Јер тај тежи пут временом постаје све лакши и лепши, јер ствара дете које разуме зашто нешто не сме да ради, а не устручава се од неке радње само из страха од казне, суштински не разумевајући зашто је кажњавано. На крају крајева, ако мислите да је у реду да некога ударате зато што сте већи и јачи, или зато што га издржавате, само замислите своју старост, кад тај неко одрасте у особу већу и јачу од вас, научену да је у реду ствари решавати батинама.
Аутор: Милица Личина Чалија
Извор: divnamama.com