Развој емоционалне интелигенције код деце

мај 16, 2016

Ваш малишан даје сасвим ново значење речи „несталан“. У једном тренутку он је краљ света – трчкара наоколо потпуно ведар и насмејан, док је у другом љут као паприка, фрустриран, плаче и баца играчке на други крај собе.
Многи родитељи, у таквим тренуцима, не знају како би реаговали, али управо су овакви емоционални испади идеалне прилике за учење и развој дететове емоционалне интелигенције.
deteЕмоционалну интелигенцију можемо дефинирати као способност препознавања, идентификовања и разумевања својих и туђих осећаја. Осим тога, емоционална интелигенција подразумева и способност управљања сопственим емоцијама, адекватно изражавање емоција и самомотивацију. Такође, односи се и на истрајност у тешким ситуацијама, контролисање импулсивности, регулацију расположења и емпатију.

Зашто је емоционална интелигенција толико важна у васпитању?

Учење детета да се ухвати у коштац и носи с одређеним емоцијама, на здрав и прихватљив начин, даје му прилику за већи квалитет живота у будућности. Сигурно окружење породице је прво и најбоље место за учење оваквих животних лекција.
Када помогнете своме детету да разуме и носи се с преплављујућим емоцијама – као што је љутња, туга, фрустрација, збуњеност – тада развијате његову емоционалну интелигенцију.
Дете с већим коефицијентом емоционалне интелигенције боље се носи са својим осећајима па се може само утешити када је повређено. Такво дете боље разуме односе с другима и може да ствара чврста пријатељства. Развијањем емоционалне интелигенције дете постаје срећније, успешније и одговорније.

Слушање с емпатијом развија дететову емоционалну интелигенцију

Емпатија се односи на знање о томе како се други осећа, на уживљавање у туђе емоције, на њихово разумевање. Стога, обратите пажњу када вам дете говори како се осећа. Чак и када не можете предузети ништа у вези с тим што је ваше дете узрујано – саосећајте. Већ само разумевање помаже да отпусти емоције које га муче и настави даље.
Рецимо, можете рећи:
„Видим да ти је тешко да напустиш игру и дођеш на вечеру.“
„Желела бих да сам стално с тобом.“
„Разочаран си јер напољу пада киша па не можеш да се играш у парку.“
Овакви поступци подстичу развој емоционалне интелигенције јер осећај да вас неко разуме покреће умирујуће биохемијске процесе. Активира се нервни пут који јача сваки пут када дете доживи утеху. Јачање тог пута омогућује детету да га касније користи како би се само утешило када му то буде потребно. Такође, дете се учи емпатији када је и само доживљава од других.

Допустите детету да изрази своје емоције.

Мала деца не разликују себе од својих емоција. Прихватањем дететових емоција – прихватате само дете. Супротно томе, порицањем или умањивањем онога како се дете осећа – шаљете му поруку да оно није „нормално” те да су неке емоције које доживљава срамне и неприхватљиве.

Неодобравање, рецимо, дететовог страха или љутње неће спречити да се оно свеједно тако осећа – само ће га подстакнути да своје емоције убудуће потискује. Ти осећаји не нестају, нити бледе као што се то може остварити њиховим слободним изражавањем. Потиснути осећаји су „заробљени“ и на све начине траже пут према ван. С обзиром на то да осећаји нису под свесном контролом – они тада избијају необликовани. На пример, када мало дете угризе сестру, када седмогодишњак има ноћне море или када адолесцент развије нервозне тикове.

Уместо тога, научите дете да је цео распон осећаја које доживљава разумљив и да су они део сваког човека, али да је важно знати како их изразити. Рецимо, можете рећи:
„Јако си љут јер ти је сестра покварила играчку, али није у реду да је због тога удариш. Дођи и помоћи ћу ти да јој кажеш како се због тога осећаш.“
„Љута си и вичеш на мене да се померим. Ево, померићу се мало. Видим да те ови осећаји боле и плаше, али те нећу оставити саму када ти је тако тешко. Овде сам с тобом и сигурна си уз мене. Можеш бити љута и тужна колико год желиш. Када будеш спремна загрлићу те и можемо да разговарамо ако будеш хтела.“
Родитељи и васпитачи представљају модел деци. Сваким контактом и интеракцијом омогућавате детету да научи неке емоционалне вештине. Треба имати на уму да деца више уче гледајући шта родитељи и васпитачи раде него слушајући шта им се говори. Важно је и прихватити властите грешке, ако се из њих може нешто научити. Тако дете добија поруку да нико није отпоран на неуспех, а осим тога, на тај начин учи како се носити с неуспехом и кренути даље.
Ваше прихватање својих и дететових емоција, помаже детету да и само прихвати сопствене емоције. То му омогућује да лакше настави даље а на тај начин постаје способније да регулише сопствена осећања. Осим тога, прихватањем емоција дете учи да оне нису опасне ни срамотне него да су емоције у реду, да их сви доживљавамо и да се њима може управљати.
Емоције нису нити позитивне нити негативне, добре или лоше. Оне могу бити пријатне или непријатне, али су присутне у животу сваког човека од његовог рођења. Сви их доживљавамо у целом њиховом распону – и квалитетом и интензитетом. Разликујемо се само по томе колико се успешно с њима носимо и колико успешно њима управљамо.
Извор: www.istrazime.com
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама