Субота. Лења субота. У нашој кући обично почиње тако што деца крену да трче ходником око 7 ујутру док и ми коначно не схватимо да нам спавања више нема. Онда, срећни што су нас пробудили, ускачу у наш кревет и прво питање је увек: „Шта ћемо да доручкујемо? Је л’ може путер и мед?“
Тако је почело и ово јутро, али су се ствари (како то обично бива) промениле у тренутку. И за све је крива Лего паукова мрежа из Спајдермен сета. Конкретно ова:
Остала је током ноћи на сточићу у дневној соби и одједном је желе обоје. Ниједна друга играчка у царству играчака које имају не може је заменити. Мислим, јасно је зашто, погледајте само како је занимљива!
Ања је дограби прва, трчи у своју соби и пење се на кревет. Оги јури за њом у паници, пење се и он, покушава да отме мрежицу, а она га одгурује ногом тако да он пада доле са кревета који је висок скоро метар.
Све до овог последњег момента нисам се укључивала јер се трудим да их пустим да сами решавају проблеме, али је тај тренутак у ком је он могао озбиљно да се повреди у мени изазвао огроман страх. Чим се умирио и кад сам видела да је све у реду, не баш смиреним тоном сам им рекла: „Данас више нема играчака. Соба за игру се затвара. Нема, наравно ни екрана. А нема ни одласка на игралиште. Пошто играчке данас изазивају велике незгоде код вас и могли сте озбиљно да се повредите, последица тога је да се данас нећемо играти ничим што је у соби за игру. Све што вам остаје на располагању је оно што је у дневној соби – књиге, папир и бојице.“
На почетку су седели натмурени, а онда је Ања устала, извадила бојице и папир и почела да црта. Оги се вртео око ње, па дошао на идеју да се сагне и погледа да није нека играчка да је остала изван собе за игру – испод стола, троседа, фотеље… И нашао је! Један кликер! Ох те среће! Онда ме је питао да ли може да пронађе нешто за игру у кухињи. „Можеш“, рекла сам „али не сме да буде ништа оштро“. Узео је два подметача за чаше и један левак. Наредних пола сата је кликер држао у левку и с њим се вртео у круг, а онда је крио кликер од самог себе између два подметача.
Ево шта су још радили у току овог дана:
- средили фиоку са својим бојицама и обрисали прашину у својим собама (ово им је сугерисано)
- бојили и секли папир
- стајали на једној нози – такмичили се ко може дуже да издржи
- тркали се на петама, на прстима, чучећи…
- скакали као зечеви и као жабе
- вртели се у круг
- глумили да су лептир и цвет (једно чучи као цвет, а друго лети око њега као лептир)
- „читали“ књиге (Оги је листао Мишка нећеједа и Каубоја Косту, а Ања Елмера и Од читања се расте)
- играли папир камен маказе (сазнала сам да има и упаљач који побеђује све)
- играли дан-ноћ-киша-ватра-авион
- крили се испод покривача и причали страшне приче
Сигурно сам нешто и заборавила. Али дан је ипак пролетео. Без играчака и без екрана. Добро, са једним кликером. И са њиховом маштом и оним што су нашли изван собе за игру.
Наравно да су деци играчке важне, да постоји много оних које развијају пажњу, моторику, креативност, те да не би било добро да расту без њих. Али правило да се сваког дана сат времена играју без играчака или да постоји један такав дан у недељи, може само позитивно утицати на децу, ако се то наравно не представља као казна.
Јер то што њихова машта може, не знамо ни ми, а ни они сами, док не дођу у ситуацију да је употребе. А превише ствари им у томе смета.
А. Цвјетић