Međunarodni dan maternjeg jezika obeležava se od 1999. godine u celom svetu 21. februara. Ustanovio ga je UNESKO da bi se podigla svest o značaju maternjeg jezika svakog naroda.
U svetu se doskora govorilo, prema nekim podacima, oko 6000 jezika, ali se lingvisti pribojavaju da će čak i dve trećine jezika naprosto nestati do kraja XXI veka. Maternji jezik roditelji (to jest majke, po čemu i nosi naziv) prenose deci, a osnovno je to da mora imati pismo na kojem se pišu knjige, novine i časopisi, da se njim govori i piše u medijima i da se neguje u školama i javnom životu.
Dok u mnogim evropskim zemljama deca imaju i do devet časova maternjeg jezika nedeljno, u Srbiji je to znatno manje. Kod nas je izgleda dovoljno izučavati srpski jezik na četiri časa nedeljno, u osnovnim školama na pet, a to svakako ne doprinosi razvoju jezičke kulture.
Odavno sam shvatila da se ljudi u Srbiji izražavaju veoma jednostavno i šturo, da se loše govori i još gore piše, posebno na društvenim mrežama, i da se mnogo puta ponovljene jezičke greške pretvaraju u pravilo. Zato sam od novembra 2012. godine svakodnevno počela da postavljam na svoj profil na Fejsbuku kratke jezičke pričice – crtice. Pošto su postale vrlo popularne, sakupila sam ih i objavila u tri knjige: „365 jezičkih crtica“, „366 jezičkih crtica“ i „367 jezičkih crtica“. One su namenjene svima onima koji žele da govore i pišu pravilno, pa bili oni u Srbiji ili živeli u dijaspori, u Americi, Nemačkoj, Kanadi. Trudila sam se da u tim jezičkim crticama na zanimljiv način i duhovito približim svima koji to žele pravopisna, gramatička i akcenatska pravila, kao i značenja reči i izraza srpskog jezika. Primere uopšte nisam morala da izmišljam! Svaka je crtica nastala od građe koju sam dobijala usput – čula ponešto u gradskom prevozu, na ulici, u radnjama. Pisala sam o onome što sam videla ili pročitala u medijima, na bilbordima, u reklamama ili na društvenim mrežama, pa čak i u knjigama velikih izdavačkih kuća. Jezičkih problema ima toliko da ih, nažalost, još godinama mogu rešavati.
Primetila sam da se na svakom koraku susrećemo s pogrešnom upotrebom glagolskih vremena, da se povratni glagoli gube neobično brzo, a da neprelazni postaju prelazni, da imperativ dobija nove oblike koje svi s radošću usvajaju, a koji su doskora bili nepravilni, kao i da se glasovne promene mnogima ne dopadaju ili im nisu ni poznate (mada se uče od petog razreda osnovne škole) i da akcenat koji slušamo na televiziji ponekad može baš da nas zapanji. Više se ne zna ko je obrazovan, a ko nije. Kao da svi pomalo greše. Mnogi ne pišu ispravno – da li što ne znaju ili što ne žele – a retko ko se i seti da pogleda o čemu se govori u važećem Pravopisu Matice srpske.
Nadam se da će ovogodišnji Međunarodni dan maternjeg jezika podstaći bar neke od onih koji brinu o jeziku u Srbiji da razmisle o tome da se uvede predmet Gramatika u naše srednje škole, to jest da se razdvoje književnost i jezik. Pitanje je da li osnovci mogu da razumeju i zapamte sva gramatička pravila u tom uzrastu, a moramo priznati – oduvek se gramatika temeljno izučava jedino u osnovnoj školi. A ako se tada ne nauči, nikada se više i neće naučiti.
Brz život, nove tehnologije, sve manje čitanja, društvene mreže i mediji bez lektora veliki su krivci za kvarenje srpskog jezika. Možda bi na današnji Dan maternjeg jezika neko od vas mogao da zada sebi da svakoga dana ove godine pročita bar po jednu moju jezičku crticu (a ima ih više od 1100), pa da uz zabavu nauči ponešto što će unaprediti njegovo pisanje i znanje gramatike, poboljšati razumevanje značenja reči i izraza, a samim tim i sopstveni govor.
Autor: Violeta Babić, lektor u izdavačkoj kući Kreativni centar