Реалне (не)згоде које се уклапају у мозаик модерног образовања – да ђак ошамари наставника, прође некажњено и може да настави школовање, или да професор изгуби посао и право да предаје у школи и пре него што се докаже да је ударио ученика – потврђују да је систем далеко одскочио од старомодног школства – кад су просветни радници били „закон”, ђаци по казни учитеља ћутали у ћошку, добијали пацке по јагодицама прстију, а родитељи скидали капу поздрављајући наставнике с дужним поштовањем где год да их сретну.
Данас је ученик у центру пажње. Школа се врти око ђака. Закон је прецизан када је реч о повреди и последицама непоштовања забране насиља, злостављања и занемаривања – у корист детета више него професора. Оголели су ту истину примери добре праксе да школе раде по закону, макар био и мањкав.
Ученик другог разреда ошамарио је професорку за катедром у учионици на почетку петог часа у поподневној смени. Сутрадан зором, пре хитно сазваног састанка тима за борбу против насиља, родитељи су га исписали из школе. Очито обавештени о правима ученика и родитеља спасли су дете покретања васпитно-дисциплинског поступка. Сачували су му успех, постарали се да започету школску годину заврши у другој школи као да инцидента није било. Прописи то омогућавају – а не би смели.
Да је ђак остао у школи где је направио инцидент систем би био у обавези да га заштити и помогне му да лоше понашање поправи. Нарочито су томе могли да допринесу родитељи. Уместо да сину објасне да би пре свега морао да се извини професорки, одабрали су да га тог „понижења” поштеде. Дете је поштеђено важне лекције из примерног владања, можда и охрабрено да у наставку школовања професора нокаутира.
Наставница која је претрпела насиље остављена је на цедилу, да ако јој је претекло достојанства правду потражи на суду. Не мари систем за враћање угледа и ауторитета професорима. А да је ђаку који је ошамарио одбрусила повишеним тоном, не дај боже узвратила шамаром, добила би отказ и остала без дозволе за рад. Догодило се то професору српског, „због злостављања ученице” које је утврдило руководство осмолетке, а још није потврдило правосуђе. И то је пример добре праксе спровођења образовних прописа. Систем није у обавези да помогне наставнику да лоше понашање поправи, него је одлука директора школе, коју касније може оспорити виша правосудна инстанца, довољна да се наставнику одузме лиценца и онемогући рад.
Оба просветна преседана, чини се, нису довољно подстицајна за просветну власт која не налази за сходно да се огласи и разјасни нејасноће и мањкавости прописа које изгледа само она не види.
Шамар професорки жесток је ударац у образ образовања, да ли је заболео родитеље? Лупање књигом о сто, ако у дремежу није омело надлежне за промене образовних прописа, пробудило је јавност – жестоког противника претварања образа образовања у ђон, иначе овог текста не би било.
Аутор: Миленија Симић-Миладиновић
Извор: Политика