Када сам први пут, пре добрих тридесет и кусур година, прочитала Андерсенову “Девојчицу с шибицама“, дуго сам плакала. Слика те јадне, босоноге девојчице, промрзле у снегу, заувек се урезала у моје, још увек ненавикнуто на ружне приче, сећање.
Данас сам по други пут видела децу с шибицама. У трошној дворишној кући на обронцима Звездаре, на чијем улазу пише Свратиште, доживела сам поново онај исти осећај беспомоћности, готово опипљиве туге која се простире ту као мирис патишпања недељом у неким другим, мало другачијим кућама.
Могла бих вам до сутра причати о томе како их на списку има преко стопедесеторо, како су узраста од пет до петнаест година, како имају само један обезбеђен оброк дневно, а за друга два се сналазе – од онога што им свет донесе, поклони.
Могла бих додати и то да долазе из крајње сиромашних породица, да тамо код куће немају елементарне услове за живот и да у Свратиште долазе да се окупају, поједу нешто, напишу домаћи или да се просто на тренутак склоне од лоших прича из којих потичу, прича у коју се свако од њих, на крају дана врати. Јер Свратиште је свратиште. Није остајалиште.
Могла бих се послужити и званичном терминологијом и додати како је циљ Свратишта да задовољи елементарне здравствене и хигијенске потребе једног детета, да му помогне у образовању и да га интегрише у друштво.
Могла бих рећи да ту раде дивни људи. Људи који су прошли толико тога, људи који знају колико је тешко свакодневно бити изложен огромној количини људске несреће, људи који би, да су можда само мало другачији – сагорели за годину две. Али они остају. Мина, Јелена, Емир. Јер осећају колико су потребни. Неопходни. Незамењиви. Али они то знају и без мене.
Зато ћу вам причати о Алекси, мом дечаку са шибицама.
Алекса, хоћеш да причаш с једном тетом, пита га Јелена, васпитачица. Прилази весело. Седа преко пута мене као какав озбиљан човек, спреман за причу о свему што озбиљне људе данас занима. Не знам како да почнем јер ми у стомаку кува као пред пријемни. Желим да га питам толико тога. Где живи: Шта је сањао ноћас. Да ли уопште сања? Колико их спава у једној соби? Како је дошао уопште до свратишта. Шта му ради мама. Тата. Има ли кога. Желим да га питам сва она питања која се иначе постављају деци кад тако одеш неком у госте. Али се плашим да га не повредим. Не знам колико далеко смем да идем. Њега ради. Себе ради. Нисам сигурна колико туге сам у стању да примим на себе а да се не распаднем на најситније честице.
Идеш ли у школу, превалим коначно преко уста. Идем. Који си разред. Трећи. Шта ћеш да будеш кад порастеш? Полицајац, одговара из прве. Прича даље креће сама. Не питам ништа, сам ми прича. Није баш да воли да учи. У ствари, воли физичко. Музичко је волео у првом разреду. После је постало тешко. Математика му иде онако. Свет око нас, то га занима. Могао би да постанеш неки научник, кажем. Полицајац-научник. Скреће поглед. Скреће и причу на сестре. Једна од њих је ту, у другој соби. Има још једну, код куће, малу, рођена је на Божић. Када си ти рођен, питам га. Не знам, каже. Не могу да се сетим… Окреће се сестри. Кад сам ја оно рођен? Двадесетог јуна… или јула… одговара она. За годину не смем ни да питам.
Помиње ми мачку коју има код куће. Имам и ја, говорим и показујем му слику у телефону. И пса. Имам и ја, вееееликог, код тате. Тата живи на селу, додаје. На селу мора много да се ради, кажем. Ја не морам, говори. Ја кад одем тамо, имам друштво, одма’ ме зову да играмо фудбал, тамо има једна ливада, зове се Колумбија. Не усуђујем се да упитам зашто баш Колумбија.
Из кухиње се чује жамор. Гледа преко мог рамена. Хоћеш да идеш да једеш, питам га. Јео сам, малопре. Макароне. Мммм, кажем, ја баш волим макароне, са сиром. Ја не волим са сиром, баба стално прави са сиром. Лице му се мршти. Данас су биле с месом. И шпагете волим. Ал се тешко намотавају. Знаш ли да кинези једу штапићима, пита ме. Знам. Ја нисам никад. Донећу ти следећи пут, обећавам. Смеје се, кутњаци су му криви. Као и горње јединице. Помишљам колико сам пута своју децу водала по зубарима.
Ког фудбалера највише волиш, питам га. Месија, каже као из топа. Меси је добар, слажем се. Помислим како сам почела да лупетам и како у ствари желим да му кажем – извини. Извини што си уопште овде, извини што живиш како ниједно дете на свету не треба да живи. Извини што долазиш овде због топле воде и шаке макарона. Извини што сам ти донела ствари које су моја деца прерасла. Извини што не могу да ти дам оно што ти је најпотребније. Подршку, љубав, ветар у леђа. Причу пред спавање. Топлу собу ујутро. Извини што не могу да те узмем за руку и одведем код зубара. Што не могу да те одведем код себе кући и да више никад не мораш да бринеш о томе где ни како ни с ким ни од чега.
Извини што ти је овај живот – шкрта сервирка. Захвати оном кутлачом а да и не промеша. Па шта те западне. И не даје репете. Извини што си можда морао да переш шајбе на семафору, извини ако си икада морао да кажеш немам, гладан сам, дај ми. Извини што не знаш када си рођен. Нико то не заслужује. Понајмање ти. Понајмање ти, трепушко лепа. Морам да кренем, кажем уместо тога. Доћи ћу опет, обећавам. И донећу ти оне штапиће, кинеске, праве. Смеје се до иза кутњака.
Излазим. Велико дете ме чека у колима. У крилу држи торту. Њеном тати је данас рођендан. Њен тата зна кад је рођен. Она зна када је рођена. У сат. У минут. Како је било, пита ме. Немој сад, кажем. Возим ћутке. Ауто клизи низ звездарску падину.
Аутор: Даниела Бакић