Ко је била Андрићева Јелена, жена које нема?

мај 10, 2015

 
Милица Бабић, наша прва школована костимографкиња. После смрти првог супруга, удала се за јединог српског нобеловца, са којим је две деценије била у тајној вези.
Када је тог, 10. децембра 1961. године, Иво Андрић ушетао у свечану салу Шведске краљевске академије, у којој ће му краљ Густав VI уручити Нобелову награду за књижевност, засвирала је севдалинка “Кад ја пођох на Бембашу”. Великан од пера није био сам. Под руку га је, у раскошној плавој хаљини, са црном машном на коси, држала Милица Бабић. У то време њихов брачни стаж је бројао три године, али се љубавни мерио деценијама, чак две. Нобеловац више није крио да је Милица заправо “Јелена, жена које нема”, она о којој је писао док су се тајно волели, а остали могли само да наслуте ко га је инспирисао на такве редове. Сада су сви знали да је она његова Лепа, како јој је говорио. И да се у писмима која јој пише, потписује са “твој Мандарин, који те нежно грли”. Имала је Милица своју причу и независно од Андрића. Историја је памти као прву српску школовану костимографкињу, а њене креације су употпуниле сијасет великих позоришних комада.
ivo_milica
Милица Бабић је рођена 2. септембра 1909. године у Босанском Шамцу, у дому имућног трговца Стевана и мајке Зорке. Како је од малена волела да црта, а други у томе препознавали таленат, отац ју је после завршене мале матуре послао у Беч. Пет година се усавршавала у Школи примењене уметности Аустријског музеја за уметност и индустрију, а потом се специјализовала за позоришни и модни костим. Зорица Јанковић, историчарка и кустос Историјског музеја Србије, наводи да је Милица 1931. стигла у Београд, где је постављена за сликара костима, односно костимографа Народног позоришта.
– Видно је напредовала радећи с позоришним сликарима Јованом Бијелићем, Станиславом Беложанским, руским емигрантима Владимиром Загородњаком и Владимиром Жедринским, после чега је постављена за првог предавача на предмету Историја костима и перике, у тек основаној Глумачкој школи Народног позоришта – каже Зорица.
Негде у то време се удала за Ненада Јовановића, угледног новинара и преводиоца, секретара Централног пресбироа, са којим се 1939. преселила у Берлин, када је он постављен за аташеа за штампу. Милица није могла да буде само нечији “пратилац”, жена без професије, па је у Немачкој радила као модни дописник Политике. Други Светски рат је био мучан за Ненада, јер је добар део провео у логору Дахау. А када је земља била ослобођена, позоришни живот у Београду је почео да букти. Отворио се простор за Миличин таленат. Али, како у општој немаштини направити костим? Од чега? Једино од жеље, маште и креативности.
– За прву послератну оперу “Евгеније Оњегин”, Милица је искористила џакове. Послужила се и падобранском свилом да би искројила костиме за дело “Кнез Игор” – каже историчарка, додајући да је Милица пажљиво радила и на изради оних за оперу “Кнез од Зете”, балет “Охридска легенда”, “Аида”, “Фауст”…
Сарађивала је са театрима у Новом Саду, Шапцу, Нишу, Загребу, Сарајеву, Скопљу, Бањалуци, Љубљани, Дубровнику… Име ове талентоване и маркантне жене се налазило на готово сваком “звучнијем” позоришном плакату. Три деценије рада у Народном позоришту заокружила је са око триста премијера, а последњу костимографију урадила је 1961. за оперу “Коцкар” Сергеја Прокофјева.
Док је градила каријеру, лепа Милица, како су о њој говорили, била је Ненадова супруга. И тако је било до његове смрти, 1957. године. За све то време, Милица је била Андрићева инспирација и љубав. Писао је да други читају: „Знам да се свуда и свагда може јавити Јелена, жена које нема. Само да не престанем да је ишчекујем!”. Није престао.
– Све је почело у предвечерје рата, када су Иво и Ненад Јовановић преузели дипломатску дужност у Берлину. Старом и усамљеном момку, амбасадору Андрићу, све је више пријало друштво Јовановића, заправо Милице, па је пријатељство временом прешло у грешну љубав – наводи Зорица.
Аутор књиге “Јелена у животу и делу И. Андрића”, Драгољуб Влатковић пише да је то од самог почетка велика и права грешна љубав и цитира запис нашег нобеловца: “Често ми се чини да сам гори и слабији од последњег међу људима”.
А Милица се, наводи Зорица, после Ненадове смрти пожалила пријатељици Хелени Јовановић да више не може да буде сама. И није била. У општини Стари град, 27. децембра 1958, пред сведоцима Александром и Јулијаном Вучо, венчали су се Милица и Иво. Вео тајне је скинут са њихове приче. Наредну деценију волели су се сасвим јавно, надокнађујући тренутке у којима им је то било ускраћено. Одмарали су у дому у Херцег Новом, када је 24. марта 1968. године Милица имала срчани напад и умрла. Прва наша школована костимографкиња и једина супруга нашег јединог нобеловца, сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом Београду. Тамо ће седам година касније бити положена урна Иве Андрића.
Извор: Новости

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


3 коментара на "Ко је била Андрићева Јелена, жена које нема?

  1. Milica каже:

    Piše se Iva Andrića!

    1. Novak Antic каже:

      Nije Iveta? 🙂

    2. Duska каже:

      Nije nego Ivo! Pojma nemas!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама