Данашњи родитељи, док су им деца мала не размишљају пуно о томе шта њихова деца занају да раде од кућних послова

фебруар 5, 2018

Водећи у претходних 5 година Мајдаонице (креативне радионице за родитеље и децу до 4 год ) и одговарајући на бројна питања родитеља на самој радионици и путем е-поште УГ “Родитељ”, стекла сам, рекла бих добар увид у то шта данас највише брине родитеље.
porodica
На раном узрасту то је најчешће оно што родитељи описују као недостатак пажње, тврдоглавост, одбијање да се послуша, неки облици агресивности који се испољавају најчешће према другој деци. На старијим узрастима проблеми се често везују за неприлагођено понашање у школи, на шта родитељи бивају упозорени од учитеља, неуспехе у учењу, повлачење у себе, незаинтересованост. Готово у свим узрастима присутни су проблеми везани за претерано гледање цртаних филмова и играње игрица на компјутеру, до мере када ометају све остале свакодневне активности и када дете на прекидање истих реагује изразито бурно.
Данашњи родитељи су углавном веома заинтересовани да развијају потенцијале своје деце. Уписују их на разне и бројне ваншколске активности због чега и сами често описују свој дан као веома напоран због развожење деце од школе до школице спорта, музичке, језика… Веома често уочавам а понекад ми се родитељи и директно обраћају због страха да нешто не погреше у васпитању своје деце, да им деца не прескоче најбољу фазу за развој појединих способности, углавном су превентивно забринути за интелектуални развој свог детета…Наравно сасвим је разумљиво да је родитељима важно да им деца буду здрава, паметна, успешна.
Сад бих се вратила мало на теорију. Постоји много дефиниција интелигенције и нормалности које се спомињу у психологији. Готово у свим дефиницијама интелигенције се истиче да је то способност сналажења у новим ситуацијама. Дефиниције нормалности нису тако хомогене, неке изједначавају нормалност са одсуством психопатолошких симптома, неке је поистовећују са социјално прилагођеним или прихватљивим понашањем, као просечност. Мени лично, најближа је Фројдова дефиниција која о нормалности говори као о способности да се ради и воли.
Занимљиво ми је да данашњи родитељи, док су им деца мала не размишљају пуно о томе шта њихова деца занају да раде од кућних послова, често деца и немају никакве свакодневне обавезе у кући. Многи родитељи и не верују да је њихово дете способно да обави било какву кућну обавезу. Ово најчешће објашњавају да је то сувише опасно да дете може да се нпр. опече, исече ножем, да разбије, да поквари, да ако би се дете рецимо само облачило то би трајало предуго и онда би свуда каснили или да дете не треба да ради ништа док је дете зато што ће то касније имати као обавезу цео живот.
Генерално ништа од тога што родитељи наводе није нетачно. Свакако да је дете, као и свако други ко нема искуства у неком послу у опасности да се повреди, нешто поквари, да потроши много више времена него што би то урадио онај ко се тим пословима иначе бави или ко је плаћен да се тиме бави. Али онда често поставим питање (и себи понекад) за шта ми спремамо нашу децу? Како ће дете нешто научити да ради ако му не дамо могућност да проба, ако нисмо довољно стрпљиви да сачекамо да овлада неком вештином, ако му не дамо подстрека да истраје у ономе што је започело? Ко ће обављати све те досадне послове за неше дете када оно више не буде дете и када се од њега/ње буде очекивало да на пример зна да сприм себи оброк, да се само спакује, да само одржава хигијену у свом дому..? Један од могућих одговора је да ће то дете када постане одрасла особа наћи другу особу или више њих који ће то чинити за њу. Одговор који се намеће кроз психотерапијску праксу је да особа које није независн од својих родитеља, који су све, па и оно за шта је само било способно, чинили за њега/њу, неће осећати никада довољно сигурно у сопствене способнсти.
Сад бих се вратила на своје опсервације данашњих родитеља. Заиста ретко или готово никада нисам сусрела родитеље који не воле своје дете и који заиста не желе да им пруже све најбоље. Но дешава се врло често да због неких “виших циљева” или “немања времена” не показују довољно топлине и нежности. Када дете испољава бурно своје емоције родитељи су обично непријатно изненађени и уплашени. Поистовећујући дете са одраслом особом, они сваки плач детета доживљавају као велику патњу којој је дете изложено и најчешће чине све да би је избегли. Изразито је непријатна социјална осуда коју понекад добију од околине и која зна онда код родитеља да изазове осећања крвице и неуспешности. У савременом друштву где се као главне вредности промовишу принципи задовољства и избегавање патње, сетимо се бројних рекалма којим смо свакодневно (“Ваше дете је потпуно задовољно само ако је целе ноћи суво, чисто мирисно….), није тешко да се бурни плач детета уз ваљање и прљање по земљи доживи као “потпуна катастрофа” и да заблокира све природне инстиктивне реакције које би преузели. Да подсетим, то је спречавање од самоповређивања и нежан загрљај док не спласне тензија. Без кривице, без гриже савести што детету нисмо испунили тражену жељу, само са пуно љубави и сигурности у то да дете да би опстало на овом свету, треба да научимо принципама реалности.
 
Рецепт за васпитавање деце: пуно поверења и стрпљења, увек довољно далеко да пустимо дете да само увжебава неопходну активност за живот и увек довољно близу да га подржимо и не напустимо када му је најтеже.
 
Припремила за вас: Весна Ненадић Јевтић, психолог и сарадница Удружења Родитељ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама