Данашњи родитељи се готово панично окрећу додатном образовању

март 16, 2017

Приметили смо данашњи родитељи се готово панично окрећу додатном образовању јер како редовно школовање, тако ни они сами не пружају деци вештине помоћу којих могу да се суоче са изавовима (н)овог доба.
djak
Постоје четири изазова које данашњи родитељи који улажу у едукације своје деце не могу да реше:

Први изазов је интелектуални – није у питању само да ли нам је знање велико и логика добра, него како управљамо експоненцијално растућом количином информација. Како их примамо, селектујемо, повезујемо, складиштимо и употребљавамо.

Други је емотивни – није у питању да ли ће будући људи моћи да поднесу стрес, него како ће га разумети и управљати њиме, што зовемо основама емоционалних компетенција.

Трећи је комуникациони – изазов који даје одговор на питање како да управљамо комуникацијом са другима (екстерна комуникација) и како да управљамо комуникацијом изнутра, како да водимо дијалоге сами са собом (интра комуникација), јер је доказано да се цео наш свет моделује зависности како разговарамо сами са собом.

Четврти је духовни – он поставља питање: “Зашто нешто радим?” Овде већ можете да видите зашто деца данас више неће да иду у школу. Нихове бабе и деде су знале да им школа даје сигурност. Наћи ће посао, живеће уређеним животом, имаће пристојну социјалну и здравствену заштиту и умреће и биће сахрањени тако да њихови потомци неће морати да узимају кредит да би купили гробно место. Данашњи клинци немају појма зашто уче. Родитељи, бабе и деде их убеђују да ће тако добити сигурност, а цео живот су сведоци како сигурност јесте реална колико и да у градском парку видиш једнорога. Деца једноставно престају да верују у бајке које им причају ауторитети и почињу да верују свом разуму.

Одговор на питање зашто родитељи скапавају са децом у приватним школама након редовне јесте – зато што немају појма шта да раде и мисле да ће проблем своје деце решити квалитетнијим и интензивнијим образовањем. Они интензивно образују своју децу због страха за њихову будућност, односно због одсуства осећања сигурности који су имале претходне генерације.

Повећавање дозе лека за болест коју немамо нас неће излечити. Само ћемо бити уморнији родитељи, а деца ће на тужном крају схватити бесмисао целе акције. Даље интензивирање едукација није могуће, јер овакво стање дугорочно није одрживо.
Неко је једном рекао да је радити исте ствари, а очекивати другачије резултате, један је од основних показатеља да смо изгубили разум. Нови проблеми захтевају нова решења.
Чему би требало да учимо своју децу? Као контратежа за четири изазова које смо набројали (емоције, интелект, комуникација и духовност) едукације кроз које би наша деца до осамостаљивања требало да прођу су следеће.

• Интелектуалне вештине – врло је важно да у периоду од 8-12 године дете усвоји корисне интелектуалне вештине и навике које ће му помоћи у томе да реше питања недостатка концентрације, некорисних мотивационих стратегија, лоше технике читања, нефункционалног повезивања градива, неефикасног памћења или организације учења. Истраживања у протекилх 50 година уназад показују да преко 90% испитаника има проблеме у учењу што је у цивилизацији ума недопустиво. Период од 8-12 године је веома важан за интелект детета због три ствари: у том периоду долази до поделе интелектуалних функција мозга и ако тада не интервенишемо дете ће развити мање или веће проблеме са учењем. Уз то, то је период доминантних интерних ауторитета (родитељи, учитељица) када дете учи правила и навике – тада настају кампањци, тј. родитељи праве кампањце неадекватним системом тренинга навика. Након тог периода почиње пубертет и адолесценција, када родитељи губе моћ и деца се окрећу спољашњим ауторитетима. Дакле, шта их научимо од 7-12 године – научили смо их. Након дванаесте године интелектуалне вештине је могуће унапређивати, али пре тога морамо да санирамо низ проблема у учењу које је дете (нажалост уз нашу помоћ) да креирало од првог до петог разреда.

• Комуникационе вештине – дете треба да научи како да комуникацију користи као инструмент постизања својих циљева. Комуникацију смо у претходном времену сви схватали олако. Сада, када знамо како она функционише и како је можемо користити да бисмо постигли оно што желимо у разговорима са другим или са самим собом, битно је да научимо и да од малих могу усвојимо бар основна комуникацијска правила и стратегије како бисмо могли да заступамо себе и своје знање.

• Емоционалне компетенције – веома је важно да деца разумеју и да науче како да управљају својим емоцијама. Емоције су “програми” чији је задатак да брзо раде и да успстављају равнотежу која је изгубљена у нашем унутрашњем свету. На пример, дете има трему што је знак да се спрема за веома важан догађај. Битно је да знамо да ли је та трема функционална или не, шта она значи, како се јавља, колико траје, које су њене последице и како да управљамо њоме.

• Физичке компетенције – веровали или не до седме године IQ се осим кроз храну и генетику највише развија кроз физичке изазове које дете решава. Након седме године здрава физичка култура обезбедиће детету више кисеоника чији је мозак највећи потрошач, као и бољи хормонални баланс – јер се приликом физичке активности луче хормони задовољства који су замислите биохемијски основ процеса учења и интелектуалног развоја. Значи, сваки дан или бар три пута недељно, макар 30 минута интензивне физичке активности.
Ове четири ствари су, судећи по искуствима преко 20,000 људи који су прошли кроз Школу интелектуалних вештина, кључне компетенције које дете треба да има и које ће му омогућити да са лакоћом савладава све друге, јер у времену великог убрзања у којем живимо победници Интелектуалне еволуције неће бити они који раде беже него они који раде довољно и имају вишак слободног времена.

Када неко влада интелектуалним, емотивним, социјалним и физичким аспектом себе – све ово што зовемо проблемима постају задаци, а они се решавају.

Извор:  intelektualnevestine.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Данашњи родитељи се готово панично окрећу додатном образовању"

  1. Ivana каже:

    Pih, previse uopsteno pisete, a ko ce tome umeti da nauci decu? Mozda zaostali i nekvalitetno obrazovani vaspitaci, ucitelji, nastavnici i , roditelji koji nisu nauceni kako da budu dobri roditelji? Ja sam igrom slucaja, nudeci najbolju poslovnu sansu kroz koju jos imaju i besplatno edukaciju iz svih ovih oblasti, dosla do stravicnog zakljucka da oko mene zive zaostali kreteni koji uopste ne shvataju da 21.vek pomera vrednosti, metode i ciljeve ka potpuno novoj dimenziji …Potrebna nam je sasvim drugacija skola koja ce deci razvijati radoznalost, samopouzdanje, logicko misljenje i zakljucivanje, kreativnost, kriticki stav prema svemu sto cuju,vide i procitaju i to samo iz vise izvora a ne jednog udzbenika, od jednog nastavnika, jer, na kraju ipak dok covek sam ne otkrije istinu, nece nista nauciti vec ce biti samo interpretator tudjih tvrdnji, a svaka tvrdnja se moze pobiti jednom i, onda nam je istina izmakla a samim tim i tlo pod nogama. Sa decom bi trebalo da rade pravi strucnjaci a to ne podrazumeva kako-tako zavrsen fakultet jer on ne garantuije strucnost ali, duga je to prica kako se reforma treba izvrsiti, mnooooogo bi ljudi ostalo bez posla, a ja bih uvela i ispit za roditeljstvo koji se polaze nakon zavrsene skole za roditeljstvo,inace bih zakonom zabranila da imaju dece oni koji nemaju licencu za to, no, ko mene pita? Nastavice se sa sakacenjem novih generacija jer ih sakati obrazuju i vaspitavaju, cast izuzecima ali ih je premalo na moju veliku zalost…

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама