Primetili smo današnji roditelji se gotovo panično okreću dodatnom obrazovanju jer kako redovno školovanje, tako ni oni sami ne pružaju deci veštine pomoću kojih mogu da se suoče sa izavovima (n)ovog doba.
Postoje četiri izazova koje današnji roditelji koji ulažu u edukacije svoje dece ne mogu da reše:
Prvi izazov je intelektualni – nije u pitanju samo da li nam je znanje veliko i logika dobra, nego kako upravljamo eksponencijalno rastućom količinom informacija. Kako ih primamo, selektujemo, povezujemo, skladištimo i upotrebljavamo.
Drugi je emotivni – nije u pitanju da li će budući ljudi moći da podnesu stres, nego kako će ga razumeti i upravljati njime, što zovemo osnovama emocionalnih kompetencija.
Treći je komunikacioni – izazov koji daje odgovor na pitanje kako da upravljamo komunikacijom sa drugima (eksterna komunikacija) i kako da upravljamo komunikacijom iznutra, kako da vodimo dijaloge sami sa sobom (intra komunikacija), jer je dokazano da se ceo naš svet modeluje zavisnosti kako razgovaramo sami sa sobom.
Četvrti je duhovni – on postavlja pitanje: “Zašto nešto radim?” Ovde već možete da vidite zašto deca danas više neće da idu u školu. Nihove babe i dede su znale da im škola daje sigurnost. Naći će posao, živeće uređenim životom, imaće pristojnu socijalnu i zdravstvenu zaštitu i umreće i biće sahranjeni tako da njihovi potomci neće morati da uzimaju kredit da bi kupili grobno mesto. Današnji klinci nemaju pojma zašto uče. Roditelji, babe i dede ih ubeđuju da će tako dobiti sigurnost, a ceo život su svedoci kako sigurnost jeste realna koliko i da u gradskom parku vidiš jednoroga. Deca jednostavno prestaju da veruju u bajke koje im pričaju autoriteti i počinju da veruju svom razumu.
Odgovor na pitanje zašto roditelji skapavaju sa decom u privatnim školama nakon redovne jeste – zato što nemaju pojma šta da rade i misle da će problem svoje dece rešiti kvalitetnijim i intenzivnijim obrazovanjem. Oni intenzivno obrazuju svoju decu zbog straha za njihovu budućnost, odnosno zbog odsustva osećanja sigurnosti koji su imale prethodne generacije.
Povećavanje doze leka za bolest koju nemamo nas neće izlečiti. Samo ćemo biti umorniji roditelji, a deca će na tužnom kraju shvatiti besmisao cele akcije. Dalje intenziviranje edukacija nije moguće, jer ovakvo stanje dugoročno nije održivo.
Neko je jednom rekao da je raditi iste stvari, a očekivati drugačije rezultate, jedan je od osnovnih pokazatelja da smo izgubili razum. Novi problemi zahtevaju nova rešenja.
Čemu bi trebalo da učimo svoju decu? Kao kontrateža za četiri izazova koje smo nabrojali (emocije, intelekt, komunikacija i duhovnost) edukacije kroz koje bi naša deca do osamostaljivanja trebalo da prođu su sledeće.
• Intelektualne veštine – vrlo je važno da u periodu od 8-12 godine dete usvoji korisne intelektualne veštine i navike koje će mu pomoći u tome da reše pitanja nedostatka koncentracije, nekorisnih motivacionih strategija, loše tehnike čitanja, nefunkcionalnog povezivanja gradiva, neefikasnog pamćenja ili organizacije učenja. Istraživanja u protekilh 50 godina unazad pokazuju da preko 90% ispitanika ima probleme u učenju što je u civilizaciji uma nedopustivo. Period od 8-12 godine je veoma važan za intelekt deteta zbog tri stvari: u tom periodu dolazi do podele intelektualnih funkcija mozga i ako tada ne intervenišemo dete će razviti manje ili veće probleme sa učenjem. Uz to, to je period dominantnih internih autoriteta (roditelji, učiteljica) kada dete uči pravila i navike – tada nastaju kampanjci, tj. roditelji prave kampanjce neadekvatnim sistemom treninga navika. Nakon tog perioda počinje pubertet i adolescencija, kada roditelji gube moć i deca se okreću spoljašnjim autoritetima. Dakle, šta ih naučimo od 7-12 godine – naučili smo ih. Nakon dvanaeste godine intelektualne veštine je moguće unapređivati, ali pre toga moramo da saniramo niz problema u učenju koje je dete (nažalost uz našu pomoć) da kreiralo od prvog do petog razreda.
• Komunikacione veštine – dete treba da nauči kako da komunikaciju koristi kao instrument postizanja svojih ciljeva. Komunikaciju smo u prethodnom vremenu svi shvatali olako. Sada, kada znamo kako ona funkcioniše i kako je možemo koristiti da bismo postigli ono što želimo u razgovorima sa drugim ili sa samim sobom, bitno je da naučimo i da od malih mogu usvojimo bar osnovna komunikacijska pravila i strategije kako bismo mogli da zastupamo sebe i svoje znanje.
• Emocionalne kompetencije – veoma je važno da deca razumeju i da nauče kako da upravljaju svojim emocijama. Emocije su “programi” čiji je zadatak da brzo rade i da uspstavljaju ravnotežu koja je izgubljena u našem unutrašnjem svetu. Na primer, dete ima tremu što je znak da se sprema za veoma važan događaj. Bitno je da znamo da li je ta trema funkcionalna ili ne, šta ona znači, kako se javlja, koliko traje, koje su njene posledice i kako da upravljamo njome.
• Fizičke kompetencije – verovali ili ne do sedme godine IQ se osim kroz hranu i genetiku najviše razvija kroz fizičke izazove koje dete rešava. Nakon sedme godine zdrava fizička kultura obezbediće detetu više kiseonika čiji je mozak najveći potrošač, kao i bolji hormonalni balans – jer se prilikom fizičke aktivnosti luče hormoni zadovoljstva koji su zamislite biohemijski osnov procesa učenja i intelektualnog razvoja. Znači, svaki dan ili bar tri puta nedeljno, makar 30 minuta intenzivne fizičke aktivnosti.
Ove četiri stvari su, sudeći po iskustvima preko 20,000 ljudi koji su prošli kroz Školu intelektualnih veština, ključne kompetencije koje dete treba da ima i koje će mu omogućiti da sa lakoćom savladava sve druge, jer u vremenu velikog ubrzanja u kojem živimo pobednici Intelektualne evolucije neće biti oni koji rade beže nego oni koji rade dovoljno i imaju višak slobodnog vremena.
Kada neko vlada intelektualnim, emotivnim, socijalnim i fizičkim aspektom sebe – sve ovo što zovemo problemima postaju zadaci, a oni se rešavaju.
Izvor: intelektualnevestine.rs