Одрасла деца емотивно незрелих родитеља – сазнајте каква ограничења их очекују у одраслом добу и како их се ослобађају!
Списатељица Линдзи Гибсон је годинама посвећена проучавању односа родитеља и деце, са посебним освртом на последице емоционалног запостављања у детињству. Сазнања до којих је дошла у раду са особама које су одрастале у оваквој атмосфери Гибсонова је преточила у питко, лако разумљиво штиво, илустровано животним причама клијената, пише Гордана Сајић Јовановић.
Шта је емоционална (не)зрелост?
Пре него што се посветимо емоционално незрелим родитељима, потребно је да утврдимо на чему почива емоционална зрелост. Емоционално зреле особе добро се осећају у својој кожи; свесне су себе и својих слабости. Имају развијену емпатију, умеју да контролишу осећања, да разговарају о емоционалнимпроблемима и да их директно решавају. Са стресом се боре на реалистичан начин. Знају шта желе и како до тога да стигну а да не искоришћавају друге. Интересују се за осећања других људи; могу бити дубоко емоционално повезани са њима, а да ипак функционишу независно. Kао родитељи су емоционално поуздани – доследно се брину о својој деци и интересују се за њих.
Емоционалну незрелост пак одликује понављање аутоматизованих понашања, при чему такви људи уопште нису свесни ни шта раде, ни утицаја који могу имати на друге. Стога немају потребу да се извињавају и не жале због својих поступака. Њихова емоционална интелигенција је крајње неразвијена. Не показују интерес за успостављањем узајамнекомуникације. Сувише су заокупљени собом и траже искључиву пажњу, па као родитељи не региструју осећања своје деце. Невешти су у успостављању блискости, тачније – имају страх од ње, а сопствене емоционалне потребе им изазивају нелагоду; зато не умеју ни да пруже „подршку на емоционалном нивоу. Такви родитељи могу постати нервозни и љути ако се њихова деца узнемире, кажњавајући их уместо да их утеше.”
Линдзи Гибсон детаљно објашњава читав низ особина емоционално незрелих особа, међу којима су субјективност, егоцентричност (која је у ствари маска испод које се крију анксиозност и суштинска несигурност), импулсивност, непопустљивост, нетолеранција на стрес, непоштовање туђег мишљења, неспособност за саморефлексију, ограничена емпатија (упркос вештини „читања” туђих осећања и намера), недоследност и контрадикторност, склоност ка буквалном размишљању и опсесивној интелектуализацији. Довољан је само летимичан поглед на ову листу особина емоционално незрелих родитеља па да схватимо да је одрастање уз њих истовремено усамљено, фрустрирајуће и разочаравајуће искуство. Па ипак, иако тај однос може бити изузетно тегобан, „када смо далеко или одвојени од њих, осећамо као да нешто битно недостаје”, примећује ауторка. „Наши најранији инстинкти гурају нас да им се изнова и изнова обраћамо у потрази за негом и разумевањем.”
Ограничења односа са емоционално незрелим родитељима
На основу вишегодишњег проучавања, Гибсонова је установила да емоционално незреле особе у односима са другима примењују извесне устаљене обрасце. Између осталог, за изражавање својих потреба и осећања, уместо речима користе се тзв. емоционалном заразом. Тако на своју децу (и на све око себе) преносе оно што они сами осећају, нарочито када су узнемирени; то углавном резултира спремношћу деце да учине све да би им се родитељи осећали боље. Услед недостатк емпатије, емоционално незрели родитељи се не баве емоционалним радом – не труде се да разумеју друге, сматрајући да су „умови других људи непрозирни”. Они такође очекују од других да искажу забринутост у вези с њиховим проблемима; штавише, очекују да им други читају мисли и предвиде потребе, па се љуте ако се то не деси. Према ауторкиним речима, њихов класични неизговорени захтев је: „Да ме стварно волиш, знао би шта хоћу да учиниш’.”
Осећајни родитељи одражавају емоције своје деце на својим лицима. Тако уче децу о осећањима и о повезивању, а она заузврат добијају потврду да их неко разуме и познаје. У породицама са емоционално незрелим родитељима ситуација је управо обрнута; долази до замене улога, па се од деце очекује да одражавају родитеље, али она немају психолошке способности за то. У везама, емоционално незрели људи доследно инсистирају на улогама, јер оне поједностављују живот. У том смислу, и од своје деце траже да играју одговарајућу улогу, да их поштују и да буду послушни. За овакве родитеље породична блискост исто је што и тзв. уплетеност, која се манифестује кроз интензивну везу, а може имати облик зависности или идеализације. „У зависној уплетености дете је неприлагођено и родитељ има улогу спасиоца или жртве. Kада је реч о идеализованој уплетености, родитељ удовољава свом фавориту као да то дете заслужује више од друге деце. Међутим, ово заробљава идеализовано омиљено дете у гвоздени кавез, тако да ни оно не доживљава било какву истинску емоционалну блискост.”
Да би опстала током болног одрастања, занемарена деца почињу да смишљају исцељујуће фантазије о томе да ће њихове потребе за љубављу и пажњом бити задовољене једног дана. То им даје снагу за преживљавање болног одрастања. Такође, уколико родитељи не прихватају дететово истинскога, оно се окреће проналажењу посебне породичне улоге, коју Линдзи Гибсон назива селф-улогом. Да би осетило припадност и приврженост, дете почиње да се понаша онако како то његовим родитељима одговара, потискујући своју праву личност. Kао одрасла особа, често наставља да игра селф-улогу, надајући се да ће коначно добити ту прекопотребну пажњу. Међутим, кад-тад ће праве склоности избити на површину и ако их дотична особа буде пригрлила, моћи ће да води растерећенији живот.
Извор: Новости