Први пут се у литератури нашао термин “деца јаке воље” када је професор доктор Џејмс Добсон на овај начин дефинисао децу за коју би други рекли да су тврдоглава, непослушна или само лоше васпитана. О истим стварима размишљао је и доктор Јеспер Јул, дански породични терапеут, који овакву децу назива “аутономном децом”.
Доктор Јул овакву децу описује као појединце који су већ од самог рођења на неки начин одлучнији од других, односно од већине друге деце, а њихово понашање дефинише као неприхватање онога што родитељи сматрају бригом и саветовањем, односно њиховим васпитање.
Једноставно, они су увек спремнији да на све кажу “не”, уколико на било који начин имају могућност избора и изјашњавања.
Када су у питању “деца јаке воље”, доктор Добсон је још дубље посматрао њихово понашање и самим тим дошао је до многих закључака међу којима су:
– они скоро никад не прихватају речи “немогуће” или да је нешто једноставно “немогуће урадити”
– у стању су да се са вама расправљају до крајњих граница, само како би видели докле могу са вама да иду
– за њих су правила само смернице понашања, али не и нешто што морају поштовати баш увек
– до свог циља често долазе захваљујући својој креативности, што може подразумевати различите методе које су карактеристичне само њима
– то што сви остали нешто раде, не сматрају да би и они требало то исто да раде
– спремни су да увек преговарају и послушаће вас само под неким њиховим условима
– не боје се непознатог и увек су спремни да пробају нешто ново
– када се од њих захтевају чак и неке ситнице они ће врло бурно реаговати
– све што раде раде онако како они мисле да би требало и то ја за њих закон
Родитељи “аутономне деце” који не могу да их разумеју најчешће се срећу са осећајем да је њихова љубав одбијена, да им као родитељи нису дорасли и да не могу ништа да учине да се то промени. За њих родитељи често кажу да би својом снагом могли да промене цео свет, али да њих свет сигурно неће променити. Проблем је у томе што “деца јаке воље” стављају сваки родитељски захтев под знак питања и увек тестирају ставове својих родитеља – без обзира колико су одрасли или колико година имају – они једноставно увек имају спремне бритке, оштре и јасне закључке којима се боре против мишљења осталих (најчешће својих родитеља).
Људи из околине на овакву децу гледају увек из свог угла, који је често негативан. Они овакву децу описују само негативним карактеристима и говоре да су тврдоглави, непослушни и једноставно немогући, а све то не могу бити одлике доброг детета, међутим – управо то могу бити карактеристике особе која је рођена да буде вођа, да следи своје снове и жеље и остварује се у свом животу на потпуно јединствен начин.
Како бити родитељ “аутономном детету”?
Родитељи “аутономне деце” морају да схвате и прихвате задатак усмеравања њихове енергије у правом смеру, и то је готово све што могу да добро ураде за њих и њихову будућност. Често “аутономна деца” прелазе и поништавају све родитељске границе, док у њиховом васпитању једноставно није могуће применити неке устаљене процедуре које важе за другу децу. Са оваквом децом увек морате имати стрпљења, а с обзиром да ће сваког дана преиспитивати и тестирати ваше ставове и мишљења, али и оно што знате – морате бити упорнији и доследнији него са било каквом другом децом. Да бисте уживали поштовање овакве деце потребно је да не дозволите или не покажете да они са вама могу да “раде шта год пожеле” и да једноставно не постоје апсолутно никакве границе. То не значи да ћете моћи или да би требало да примењујете неку врсту силе и система строгог кажњавања – јер ћете добити само контра-ефекат од онога што сте замислили.
“Деца јаке воље” не желе и једноставно не могу да се обуздају или да “смање доживљај” света и живота који они имају, и то свакако не би ни требало да покушавате. Пустите их да имају своје ритуале, да развијају своје методе и начине понашања, а с обзиром на то да сте ипак у тој ситуацији ви родитељ, а самим тим и особа којој се деца увек најрадије обраћају за помоћ и на коју сте (ипак) угледају – трудите се да својим примером показујете како би требало да се понашају и шта је исправно. У свему овоме једноставно мора бити љубави која увек има највећу моћ и која увек побеђује, поготово у процесу васпитања деце.
Читав процес васпитања “аутономне деце” на крају се своди на прихватање њиховог карактера, уважавање њиховог темперамента и у свему томе – вођење рачуна о својим реакцијама на врло често невероватна искуства која ћете имати са оваквом децом.
Извор: roditeljsrbija.com