Nema dragocenijeg poklona od onog koji vam pokloni dete.
Takav poklon nije simbol novca koji je za njega dat, niti je unapred osmišljena spletka kojom se za uzvrat očekuje barem isto toliko. To je simbol pružanja poverenja drugoj osobi, simbol prepoznavanja nečeg dovoljno lepog i iskrenog u drugome da zaslužuje poklon.
Raditi sa decom je u najmanju ruku izazovno. Odgovornost koju imate za to malo biće koje se nalazi pred vama i koje uz vas uči neke od prvih važnih lekcija, ne može se meriti novcem koji roditelji ulože u vaš rad sa detetom. Deca imaju drugačiji pristup životu i svetu od odraslih, i ne može se raditi sa decom bez da se takav pristup razume. Ako nemate “to nešto” iskreno, radoznalo, igrovno u sebi, deca vas “provale” iz prve. Razotkriju vas. Ne veruju vam. Bivate samo plaćeni špijun koji se infiltrirao u njihovu igru.
Ne. Raditi sa decom nije posao. To je vokacija. Poziv, u pravom smislu te reči.
Ne možeš raditi sa decom zato što si odlučio da radiš sa decom. Ili si rođen za to, ili nisi. Ili imaš nešto u sebi što te “poziva” da radiš sa decom, ili nemaš.
Kompetence se stiču učenjem i praksom. “Ono unutra” se jednostavno ima. Deca ne komuniciraju sa vašim kompetencama. Ona traže to “nešto”. Traže nešto zbog čega biste bili osoba sa kojom mogu da se igraju, kojoj mogu da šapnu tajnu, koju mogu da pitaju za savet, na koju mogu da se oslone kao na starijeg drugara čija se reč poštuje ne zato što postoji sila kojom se poštovanje može pridobiti. Deca neće učiti od nekoga koga ne vole, u to budite sigurni.
Hm… Kako smo ono počeli ovaj post?
Da, tačno. Počeli smo sa poklonom.
Dakle, budite uvereni da nema dragocenije stvari. Jedna čestitka, usput ubrani cvet ili igračka, detalji su kojima nam deca pokazuju da im je drago što svoje vreme provode sa nama. U jednom trenutku, rad sa decom prestajemo da doživljavamo kao posao (ako smo ga ikada tako doživljavali) i onda ostaje samo zadovoljstvo. Privilegija da učestvujete u nečijem odrastanju, da svojim prisustvom doprinisete njegovom boljitku. Redak je dar moći raditi sa decom. Zato nam je drago što smo ga u sebi prepoznali i što uspevamo da ga brižno negujemo svakog dana u nedelji.
Ovaj blog post posvećen je devojčici Simoni koju je dr Nataša D. Čabarkapa upoznala ovog leta. Iako su malo vremena provele zajedno, Simona je odlučila da joj za rastanak pokloni svoju omiljenu igračku. Na ovaj način, Nataša je želela da joj se zahvali na tome što je još jednom podsetila na to da poseduje “ono unutra” dečije, što čini da posao kojim se bavi već 20 godina ne bude posao, već zaista- poziv.
Izvor: logoped-drcabarkapa.com