“Ceo svoj život provela sam ili u školi, ili u putu od škole do kuće ili pričajući o školi.” – započinje Rita Pirson svoje predavanje na TED mreži preslušano do danas čak pet miliona puta.
Iako je pre osam godina preminula, Rita, koja je bila edukator i savetnik u oblasti edukacije ostavila je iza sebe čvrst stav i uverenje koje je usadila nastavnicima koje je obučavala, a to je da deca ne mogu da uče od onih koje ne vole.
Da biste shvatili kako je menjala svet oko sebe kroz posao učitelja i savetnika, pročitajte njen govor koji se i danas sluša i pamti:
“Moji mama i tata bili su edukatori. Baka i deka s mamine strane takođe. A proteklih 40 godina i sama radim taj posao. Zato ne moram posebno da naglašavam da sam kroz sve te godine mogla da sagledam reforme obrazovanja iz različitih uglova.
Neke od tih reformi bile su dobre, a neke baš i nisu. I znamo zašto deca napuštaju školu i zašto ne uče. To je zbog siromaštva, zbog toga što su zapostavljena ili su pod negativnim uticajem vršnjaka. Znamo zašto.
Ali, jedna o stvari o kojoj retko ili skoro nikad ne govorimo je važnost ljudske povezanosti.
Džejms Komer (profesor dečje psihijatrije na Jejl univerzitetu, prim. prev.) tvrdio je da se nikakvo značajnije učenje ne može desiti bez značajne veze onog ko podučava i onog ko uči.
Godinama posmatram ljude kako podučavaju. Videla sam i one koji su među najboljima i one koji su među najgorima u tom poslu. Jedna koleginica mi je nekom prilikom rekla: “Ne plaćaju me da volim decu. Plaćaju me da ispredajem lekciju, a deca bi trebalo da je nauče. Ja treba da predajem, a oni da uče. Kraj priče.”
Rekla sam joj: “Znaš, deca ne uče od ljudi koje ne vole.”
Mislim a je Stiven Kavi bio u pravu kad je rekao da treba samo ubaciti nekoliko jednostavnih stvari. Kao što je potreba da razumete umesto potreba da razumeju vas. Jednostavne stvari, poput izvinjenja. Da li vam je to nekad palo na pamet?
Izvinite se detetu i ono će se šokirati.
Jednom sam predavala lekciju o razlomcima, a nisam baš nešto dobra u matematici. Ali sam radila na tome. I kad se čas završio, ja izašla iz učionice i pogledala u udžbenik, shvatila sam da sam celu lekciju potpuno pogrešno ispredavala. Zato sam došla na čas sledećeg dana i rekla deci: “Dugujem vam izvinjenje. Celu lekciju sam ispredavala pogrešno. Mnogo mi je žao.”
A oni su mi rekli: “Nema veze. Bili ste toliko uzbuđeni, nismo hteli da vas prekidamo.”
Bilo je dana kad sam držala baš loše časove. Toliko akademski neadekvatne, da sam posle njih plakala. Ali sam verovala u sebe.
Jednom prilikom sam đacima dala test od 20 pitanja. A jedan od učenika je od 20, dao 18 pogrešnih odgovora. Na njegovom papiru sam napisala +2 i velikog smajlija. Pitao me je da li je on to dobio jedinicu. Rekla sam da jeste. Pa zašto ste onda stavili smajlija, pitao me je?
“Pa, zato što si ti i dalje u igri. Dao si dva tačna odgovora, nisi pogrešio sve. Zar nećeš uraditi bolje kad budemo radili ispravak?” – pitala sam ga.
“Da, učiteljice, mogu ja bolje.” – rekao je.
Vidite, -18 baš zvuči grozno i deprimirajuće za učenika. A +2 znači – pa nisam baš tako strašno loš.
Godinama sam posmatrala svoju majku kako koristi vreme svog odmora da se pripremi, kako odlazi u kućne posete tokom popodneva, kako kupuje češljeve, da očešlja decu koja dođu u školu neuredna, i grickalice, kako bi dala onima koji nemaju za užinu. I sapun onima koji nisu mirisali baš najbolje. Godinama je to uvek imala u svojoj fioci, a mnogo posle njenog odlaska u penziju, neki od tih đaka bi joj na ulici prišli i rekli: “Znate, gospođo Voker, pomogli ste mi da uspem u životu, dali ste smisao stvarima. Učinili ste da se osećam kao neko, onda kad sam, duboko u sebi, znao da sam niko.”
I kad je moja mama umrla, u svojoj 92. godini, toliko je njenih bivših đaka došlo da je isprati, da me je to rasplakalo. Ne zbog toga što je umrla, već zbog onoga što je iza sebe ostavila. Veze koje nikada ne mogu da nestanu.
Naravno da nećete voleti sve svoje učenike. Nećete ih voleti sve, ali znajte da se problematična, teška deca pojavljuju s razlogom. To je ta povezanost. I premda ih nećete sve voleti, ključ je u tome da oni to nikada ne smeju da primete. Zato učitelji moraju postati i glumci.
Dolazimo na posao i kad nam se ne radi, slušamo pravila koja nemaju smisla i predajemo. Uprkos svemu, predajemo, jer je to naš poziv. A predavanje i učenje treba da donesu radost.
Zamislite – koliko bi moćan ovaj svet bio kada bismo imali decu koja se ne boje da preuzmu rizik, koja se ne boje da razmišljaju i koja imaju svog junaka?
Svako dete zaslužuje junaka – odraslu osobu koja nikada neće odustati od njih, koja razume moć povezanosti i koja insistira na tome da oni postanu ono najbolje što mogu da budu.
Da li je to težak posao?
Nego šta je. Ali nije nemoguć.
Mi to možemo. Mi smo nastavnici. Rođeni smo da menjamo stvari.