Из већине задатака види се шта данашњи средњошколци желе: мир, новац, љубав. Не живе у облацима. Зрелији су, али и усамљенији и мање романтични од претходних генерација.
Урбана легенда каже да је својевремено тема једног писменог задатка из српског језика била „Шта је храброст“. Према првој верзији, ученик је добио петицу јер је као одговор на тему само написао „Ово је храброст“. Према другој верзији, ученик је добио јединицу.
Далеко од друштвених мрежа, без могућности да добију „лајк“, данашњи средњошколци писмене задатке пишу или још искреније и промишљеније, попут оног ученика из Крагујевца који је описао немаштину и тежак живот своје породице и чији је састав читала цела Србија, или потпуно незаинтересовано и преписивачки.
– Интернет је учинио своје и део ученика води ка стереотипном начину изражавања и писања. Што се тиче оних задатака са јасним цртама оригиналности, ако се упореде некадашњи и садашњи писмени задаци, разлике су занемарљиве – каже Катица Дармановић, професорка српског језика у гимназији у Новом Саду.
Оно што најчешће чита само наставник или професор, исписане две странице вежбанке, често буду праве личне исповести и генерацијски пресек „куда иду, шта раде и шта имају за вечеру“.
Пензионисана професорка књижевности из београдске средње медицинске школе Душанка Александрић каже да задаци ученика средње школе откривају животне ставове једне генерације и критички однос према школској лектири.
– Из задатака нових генерације се може наслутити како виде друштво, какве су им емоције, колико су хумани и како сагледавају будућност. Из већине задатака се види шта желе: мир у свету, новац, љубав. Већина је против насиља, чак и ако би то доносило новац. Не живе у облацима. Зрелији су и боље обавештени захваљујући новим технологијама комуникације. Више читају него што опште уверење влада. Емоције су им дубоко потиснуте или немају времена за љубав или љубав кратко траје, као да се плаше повређивања. И усамљеност је више присутна него код претходних генерација. Посебно се у радовима види колико чежну за правом љубављу, али и за родитељским домом – описује нове генерације професорка Александрић.
Када је реч о средњошколцима од пре тридесет и четрдесет година, ова професорка истиче да су били романтичнији и да нису страховали за своју будућност.
– Није се наслућивао рат на овим просторима. Тадашњи ђаци су били безбрижнији. Слободније су размишљали и више су били окренути уметности, пре свега музици. Критички су се односили према негативним друштвеним појавама и личностима.
Приметила сам да и данашње генерације имају ту критичку црту. Они већ са 15-16 година у својим писменим задацима критикују градоначелника Београда, уочавају како њихов свет тј. град може да буде бољи. Они иду испред нас, њихова визија је да живе у цивилизованијем друштву, у том смислу су захтевнији. Заједничко свим генерацијама јесте да желе слободу и мир у друштву, без корупције и лоповлука и подједнако су се залагали за поштовање личног интегритета – детаљно описује генерацијски глас професорка Александрић.
Професор српског језика у Петој београдској гимназији Растко Јевтовић каже да цени аутентичност и храброст младих људи да се суоче са проблемима у себи и око себе.
– Писмени радови ученика откривају много тога: њихову личност, њихово животно осећање, самосвест или одсуство ње, вредносни систем, често су писмени задаци праве (потресне) исповести. Чини ми се да су на друштвеним мрежама средњошколци много конвенционалнији и у погледу изражавања, као и у испољавања ставова, док су у писменим задацима промишљенији и каткад непосреднији – оцењује професор Јевтовић.
Јелена Стојиљковић, професорка српског у Фармацеутско-физиотерапеутској школи у Београду, каже да се у задацима види дух времена у коме живимо.
– У вежбанкама читате о човеку савременог доба који је због брзине живота одлучио да плагира задатак са интернета, читате о таксативним, оперативним сликама из живота… Неизбежно је наше наставничко суочавање са чињеницом да је писани текст који читамо пронађени начин исповести. А свака исповест је тешка и вид је упозорења и искрена молба за помоћ – поентира наша саговорница.
Упозорење из задатка
Професорка Александрић каже да писмени задаци и те како могу да буду упозоравајући.
– Ја сам из задатка видела да је ученица болесна, да је у тешкој депресији. Када сам скренула пажњу разредном наставнику, добила сам одговор да је ученица безобразна. После неколико дана покушала је самоубиство – присећа се професорка.
Које теме пролазе
Од некадашњих тема „Питате ме да ли волим друга Тита“ и агитаторских писмених задатака, стигло се до емотивно и социјално ангажованих текстова.
Професор Јевтовић истиче да је актуелна свака тема у којој ђаци са својим животним искуством могу да се препознају. Он се присећа да је цело једно матурантско одељење изабрало исту тему о којој ће да пише. „Убити или љубити – питање је сад“ као тема из Шекспировог „Хамлета“. Свидела им се и тема „Заједно не можемо, а растати се нећемо“, као књижевна подлога Бекетове драме „Чекајући Годоа“.
– Пре неколико година једна колегиница дала је тему „Бити исти, бити посебан“ по стиху групе „Партибрејкерс“, све су то теме школских писмених задатака из српског језика које подстакну цео разред да пише о томе. Ђаци позитивно реагују на цитате из песама или кад тема погоди суштину њихових проблема, на пример „Зашто нас старији осуђују и мисле да нисмо дорасли“. Анахроно је давати неке опште теме на државном или локалном нивоу поводом неке годишњице или догађаја. Онда и не треба да чуди када је њихов одговор пародија или спрдња – јасан је професор.
Деца пре 30 година била растерећенија
Љубав, слобода, дружење, будућност, биле су теме нишких ђака пре 30 година. Душанка Павловић, професорка српског језика у пензији, која је 30 година предавала ђацима у Гимназији „Бора Станковић“ у Нишу, каже да у писменим задацима тог доба није било туге ни муке, као што је то недавно био случај у писменом раду средњошколца из Крагујевца.
– Слободне теме о којима су моји ђаци писали пре 30 година биле су о љубави, домовини, родном крају, годишњим добима. Нешто овако слично се није дешавало, бар не у мојој каријери. Онда је писмени задатак био тајна, није било могуће да ја као професор некоме испричам или јавно да неко говори о проблемима са којима се бори. Данас се све променило – прича професорка.
Ђаци су били растерећенији и веселији, дружили се присније, више читали и били пуни наде.
– Имали су богат речник, читало се више него данас. Писмени састави били су заиста предивни. На почетку своје каријере радила сам најпре пет година у 14. београдској гимназији. Сећам се састава покојне глумице Соње Савић, која је предивно описала свој родни крај, описивала је тај моравски предео и заиста се примећивало колико је другачија од остале деце. Углавном, није било тешких прича – сећа се професорка Павловић.
Рат деведесетих, санкције, бомбардовање били су окидач да се млади окрену другачијем животу.
– Од почетка деведесетих као да се време убрзало, тај период санкција био је, чини ми се, пресудан за младе. Мање се чита, почиње борба за што бољи живот. Долазе нове технологије, све је то утицало како на животе младих тако и на њихов језик – објашњава професорка.
Она каже да је нормално да ђаци много времена проводе уз интернет, нове технологије, друштвене мреже.
– Све је то у реду, али књигу ништа не може да замени. Књига оплемењује, обогаћује речник – порука је професорке Душанке Павловић.
Жељка Мрђа , И. Анђелковић
Извор: Блиц