…Деца са аутизмом нас враћају оним малим радостима која су избрисана из нас. Ту су да нас врате исправном начину живљења. Тек поред деце попут њега схватамо да материјално није најважније. Деца са аутизмом су носиоци јако великих порука. Ту су да нас освесте.
Они доносе поруку да је сва лепота и радост у ситницама, а не у великим стварима. Самим тим што пре примете мрава него камион, или наша осећања пре него наше речи, говори о једном сасвим заборављеном начину живљења, живљењу кроз интуицију… О животу пре него што су људи дошли из села у град.
Сада се интуиција свесно одбације, сматрајући да је то фантазија. Све што није обично у понашању, ставља се под дијагнозу. То сви знају, па се чак и одрасли људи којима свест није обична, плаше се сами себе и испољавања било чега што није обично и друштвено прихваћено.
Чињеница да деца са аутизмом имају метаболичких проблема у прихватању индустријски произведене хране такође указује на штетности масовне производње хране. Све што код њих изгледа као социјално неприхватљиво или као проблем, у ствари је смерница којим путем треба кренути:
– Говор без речи треба да пробуди давно потиснуту интуицију а начин исхране давно заборављену органску производњу хране. Разне алергије, анкциозност, преосветљивост на буку, вештачку светлост и превише људи, све су то знакови да дете пре свега није ту где треба да буде, а ни ми са њим. Они су ту не само да промене свест својих родитеља, већ су ту да би променили свет на боље.
Они нису болесни…
Ми смо болесни.
Они су ту да нас усмере и врате исправном начину живота.
Тако мали а тако мудри.
Рођени са јаким инстиктима.
Високо сензитивни.
Они су ту да излече нас…
Захваљујем Богу сваког дана што ми је послао Симу, да ми потврди оно што целог живота осећам…
(одломак из текста „Отварање очију“)