Suština u učvršćivanju pozitivnog ponašanja i prevencije negativnog je način na koji se komunicira i daju instrukcije deci. Veoma je bitno da instrukcije budu date na efikasan način koji saopštava detetu tačno ono što se od njega traži, u kom vremenskom okviru, i kakva će biti konsekvenca za detetov odgovor.
Važno je uzeti sledeće smernice u obzir kada želite dati dobre instrukcije deci sa problemima u ponašanju:
1. Jasno opišite željenu instrukciju, ponašanje, odnosno šta je potrebno da dete uradi i kada to treba obaviti. Pa tako, umesto: „Sakupi knjige, Marko”, bolje je reći, „Marko, molim te sakupi sada knjige i stavi ih na policu.”
2. Dajte jednu po jednu instrukciju, posebno kada primetite da kod deteta postoji tenzija. Kada se deci da više instrukcija istovremeno, deca mogu steći utisak da mogu birati koju instrukciju da prvo ispune. Ponekad, oni mogu čak i zaboraviti ili izabrati da neke ili sve instrukcije i ne ispune. Posebno u situacijama kada postoji napetost, kada je dete ili roditelj iziritiran ili izgube strpljenje jedan za drugog. Tada se obično preporučuje da se daju jednostavne i direktne instrukcije dok tenzija ne padne. Npr, ako od deteta zatražite da sredi sobu, uradi vežbe i ispuni svoj dnevnik, dete će pre obaviti ove zadatke ako se daju kao tri odvojene instrukcije tako da je posle svake od njih zadatak ispunjen.
3. Neka instrukcije budu sažete. Kraće instrukcije su lakše za pamćenje i razumevanje. Probajte da koristite minimum reči neophodnih da opišete zadatak koji treba ispuniti. Ako je potreban duži spisak instrukcija koje treba ispuniti kako bi se završio zadatak, iskoristite to kao priliku za učenje deteta novoj životnoj veštini.
4. Izbegavajte da dajete instrukcije u formi pitanja ili sugestija. Ako ste odlučni da imate dete koje prati instrukcije, ne dajte mu mogućnost da kaže „ne,”, dajući instrukciju u formi pitanja. Ne završavajte zahtev sa “U redu (OK)?” čime biste dali utisak detetu da može da bira da li će ga ispuniti ili ne. Npr, umesto da kažete: „Hoćeš li molim te da staviš čašu na šank?” Treba reći: „Molim te stavi čašu na šank, sada.”
5. Ponovite samo jednom instrukcije sa vremenskim intervalom, pre nego uvedete konsekvence. Kada roditelj ponovi instrukciju više puta pre nego što zaista očekuje da je dete isprati, deca tada uče da shvate manje ozbiljno njegov zahtev da nešto treba uraditi. Deca mogu da sačekaju da on povisi glas ili im zapreti konsekvencama pre nego što ispune zahtev. To može imati kao posledicu da taj roditelj postane frustriran, čak i ljut na takvo ponašanje deteta, a što može dovesti do negativne interakcije. Ovaj tip negativnih interakcija se često javlja u porodicama sa decom sa problemima u ponašanju.
6. Dajte instrukcije u pozitivnim terminima, kroz pozitivne iskaze. Umesto da kažete detetu da nešto ne radi ili da prestane sa nekim problematičnim ponašanjem, dajte mu instrukciju šta treba da uradi umesto toga. Na taj način, mi mu pomažemo da razvija veštine i da negativno ponašanje zameni pozitivnim.
Npr, umesto da kažete: „Prestani da guraš druga dok stojiš u redu,” instrukcija može biti data kao, „Stanite u red na razdaljini od dužine ruku jedan od drugog.” Šta više, nagradite dete nekako jer prati vaše instrukcije. Obično pohvaliti ga i reći „Hvala ti što si tako poslušan,” je adekvatna reakcija.
7. Koristite instrukciju u edukativne svrhe. Roditelj može koristiti instrukcije u formi pravila da bi postavio granice u određenim socijalnim situacijama ili interakcijama, tako da dete može znati šta da očekuje i koje su konsekvence za ne poštovanje pravila u tim situacijama. Korisno je tražiti od deteta da vas gleda u oči dok ponavljate pravila vezana za socijalne situacije pre nego započne te aktivnosti. Npr, pre nego što se krene na neku aktivnosti van odeljenja, roditelj treba da objasni detetu koja su pravila i očekivana ponašanja u toj situaciji.
Ono što se može smatrati univerzalnim pravilom jeste postavljanje zadataka detetu s ljubavlju i poštovanjem, sa uvažavanjem detetove ličnosti. Ovo naročito važi za decu sa problematičnim ponašanjem, jer su to deca čije je ponašanje najčešće upravo posledica osećaja da nisu dovoljno poštovana.
Ana Kalajdžić, specijalni pedagog (defektolog) i porodični psihoterapeut
psihoterapeut.ana@gmail.com