Ekrani sami po sebi ne mogu biti uzrok ozbiljnih zdravstvenih tegoba, ali mogu da pogoršaju prognoze kada dete već ima neki postojeći razvojni problem jer mu je tada potrebno stimulativno okruženje i interakcije sa drugim osobama, koje ekrani ne obezbeđuju, kaže za Zelenu učionicu Nataša Srećković Milenković, koja već deset godina radi sa decom sa poremećajima iz spektra autizma, u dnevnoj bolnici za decu „Dr Svetomir Bojanin“.
Sa Natašom smo razgovarali o podršci koju deca sa smetnjama u razvoju imaju, ali i o onoj koja im je potrebna, a ne dobijaju je dovoljno.
Koliko se situacija sa smetnjama u razvoju kod dece u Srbiji menja iz godine u godinu?
Istraživanje kapaciteta domova zdravlja za podršku ranom razvoju pokazuje da je svako šesto dete predškolskog uzrasta u riziku ili ima razvojnu smetnju, odnosno 16,1 % dece.
Globalni podaci takođe ukazuju da je za oko 20% dece uzrasta do 5 godina potrebna neka razvojna podrška što predstavlja oko 60.000 dece u Srbiji, odnosno oko 17.000 dece sa potencijalnim razvojnim teškoćama u Beogradu.
Da li sistem prepoznaje ovu decu na pravi način?
U samom procesu prepoznavanja ove dece na početku, u periodu ranog razvoja, ključnu ulogu ima sistem zdravstvene zaštite. To je prvi sistem koji treba da bude osnažen da prepozna potencijalna odstupanja u razvoju deteta, da adekvatno reaguje i da uključi dete u rane intervencije za dalju stimulaciju dečjeg razvoja i pravovremenu podršku detetu i celoj porodici. Poslednjih nekoliko godina počelo se sa primenom skrining instrumenta kao što je upitnik Uzrast i i stadijumi razvoja deteta (URD) koji se obavlja na pregledu kod izabranog dečjeg pedijatra i čim se uoče znaci odstupanja u pravilnom rastu i razvoju deteta, dete se upućuje na odgovarajuće intervencije.
Pročitajte i: Autizam i vrtić – ide li to?
Nakon toga ili uporedo sa tim dete prelazi u vrtić i sistem predškolskog vaspitanja i obrazovanja koji treba da obezbedi detetu optimalne uslove za dalji razvoj. Dete uzrasta od tri godine do polaska u osnovnu školu upisuje se u razvojnu grupu samo uz mišljenje interresorne komisije za procenu potreba za pružanjem dodatne obrazovne, zdravstvene ili socijalne podrške, uz saglasnost roditelja.
Za decu sa smetnjama u razvoju vrtićka grupa je veoma važna za razvoj komunikativnih sposobnosti i socijalnih veština. Predškolska ustanova treba da obezbedi otklanjanje fizičkih i komunikacijskih prepreka u skladu sa potrebama deteta, odnosno da vrši potrebna prilagođavanja i, ukoliko je potrebno, obezbedi izradu, donošenje i realizaciju individualnog obrazovnog plana (IOP1). Podrška pedagoškog asistenta je veoma značajna deci u redovnoj vrtićkoj grupi. U razvojnoj grupi planira se i realizuje svakodnevna interakcija i uključenost u aktivnosti ostalih vaspitnih grupa, dok je u otvorenim razvojnim grupama takav vid podrške svakodnevan.
Da li je autizam zaista u porastu poslednjih godina ili je to stanje koje je sada samo dobilo svoje ime?
Najnovije brojke ukazuju na porast prevalence autizma, prema podacima Američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti 1:44 dece uzrasta od 8 godina dijagnostikovan je razvojni poremećaj iz spektra autizma, što jeste skok u odnosu na prethodnu procenu kada je odnos bio 1:54 dece.
Međutim, to ne znači da je sada zaista više dece obolelo, već je rani skrining za svu decu uzrasta između 18 i 24 meseca starosti omogućio da se vrlo rano uoče i nespecifični i blaži oblici autizma koji bi možda ostali neprepoznati. Takođe povećana je svest o autizmu je vrlo značajna jer u tom slučaju roditelji aktivno traže od pedijatara da pregledaju njihovo dete ako sumnjaju da dete ne prati razvojne miljokaze. Prošireni kriterijumi za dijagnozu verzija DSM-5 omogućavaju višestruke dijagnoze i sada se koristi termin poremećaji iz spektra autizma (PSA).
Rano dijagnostikovanje dece je značajan napredak jer što se ranije identifikuju deca sa autizmom to će pre biti povezana sa uslugama i podrškom koja im je potrebna. Rana dijagnoza i tretman autizma optimizuju sposobnost dece da komuniciraju, uče, sarađuju sa drugima i razvijaju nezavisnost.
U svakodnevnom ste kontaktu sa roditeljima i decom kojima je potrebna podrška. Da li zaista ekrani imaju veliku ulogu u tome kako se deca razvijaju i da li mogu biti uzrok razvojnih problema?
Ekrani sami po sebi ne mogu biti uzrok ozbiljnih zdravstvenih tegoba, ali mogu da pogoršaju prognoze kada dete već ima neki postojeći razvojni problem jer mu je tada potrebno stimulativno okruženje i interakcije sa drugim osobama, koje ekrani ne obezbeđuju. Preporuke Američke akademije za dečju i adolescentnu psihijatriju su revidirane u februaru 2020. godine. Do tada su važile preporuke da dete do druge 2 godine života uopšte ne sme da koristi ekrane bilo koje vrste, međutim sada se govori o tome da je dozvoljeno da deca do dve godine koriste ekrane, ali uz podršku roditelja.
Pročitajte i: Ja ZNAM šta izaziva autizam
Na uzrastu od 18 meseci starosti dete može da koristi ekran za video ćaskanje zajedno sa odraslom osobom (na primer, sa roditeljem koji je van grada).
Između 18 i 24 meseca detetu bi vreme ispred ekrana trebalo da bude ograničeno na gledanje obrazovnih programa, ali isključivo sa negovateljem/roditeljem.
Za decu od dve do pet godina, ograničite vreme ispred ekrana na oko 1 sat radnim danom
Za uzrast od šest i više godina, podstičite zdrave navike i ograničite aktivnosti koje uključuju ekrane.
Roditelji treba da isključe sve ekrane tokom porodičnih obroka i izleta, kao i da izbegavaju da koriste ekrane kao zamenu za umirivanje ili da zaustave napade besa kod dece. Treba da isključite ekrane i uklonite ih iz spavaćih soba 30-60 minuta pre spavanja.
Suočavanje sa dijagnozom roditeljima ponekad donese razočaranje, ponekad olakšanje, jer neki od njih predugo tumaraju. Šta je to što im nedostaje od sistema? Koji vid podrške?
Rano prepoznavanje teškoća je od ključnog značaja kako bi se dete što pre uključilo u rane intervencije koje dokazano daju najbolje rezultate u daljem razvoju deteta.
Međutim, postojeći način rada pedijatrijske službe ima dominantan fokus na telesno zdravlje i rast deteta, koji ne podrazumeva sveobuhvatni pristup sagledavanja svih razvojnih domena, to je i ono što zaista nedostaje na početku kada roditelji izraze prvu zabrinutost oko stanja deteta, a mnogi ih umiruju time da je dete malo i da nemaju razloga za brigu. Mi kao stručnjaci znamo da je moguće prve simptome razvojnih problema uočiti vrlo rano i nekada i sami roditelji to primete, zato je tada važna pravovremena reakcija. Na sreću, sada se i to polako menja i vrši se funkcionalna procena dece prilikom pregleda kod pedijatra.
Trenutno, u Srbiji, u državnim ustanovama, ne postoji dovoljno veliki kapacitet kako bi stručnjaci mogli da prihvate i pruže odgovarajući i dovoljno intenzivan tretman za decu sa razvojnim problemima bilo koje vrste.
Uvek aktuelno pitanje je inkluzija. Deo javnosti je protiv, drugi deo zagovara inkluziju, kad su u pitanju škole i vrtići. U sistemu kakav je naš, da li je inkluzija rešenje ili ipak ne?
Inkluzija je svakako dobro rešenje za decu sa smetnjama u razvoju i to je nešto što i u budućnosti treba da se podrži kako bi deca imala jednake mogućnosti i priliku da učestvuju u programima u svojoj zajednici sa drugom decom, da uče od svojih vršnjaka koji im služe kao uzori koji značajno mogu da im pomognu u razvoju društvenih veština i komunikaciji, ali i da im obezbede dobru pripremu za život odraslih u zajednici.
Važno je da znamo šta sve znači dobra inkluzija u sistem, dete zaista treba da ima samo benefita od takvog načina školovanja i obrazovanja, u situacijama kada zbog prirode detetovog razvojnog problema ili pridruženih bolesti to nije moguće izvesti i dalje postoji opcija da deca idu u specijalnu školu. Inkluzivno obrazovanje jeste i dalji izazov za sve zaposlene u obrazovanju i današnja praksa pokazuje da je nastavnicima u školama i vaspitačima u vrtićima i dalje neophodna podrška u inkluzivnoj praksi, ali vaspitači i nastavnički kolektivi imaju presudni uticaj na razvijanje pozitivne klime koja podržava inkluziju. Oni su ti koji treba da usmere vršnjake da i oni žele i da nauče kako mogu da pruže podršku vršnjaku koji se suočava sa razvojnim teškoćama.
Koliko su vaspitači i učitelji zaista spremni na rad sa decom sa smetnjama u razvoju ili autizmom? Da li imaju neophodna znanja i mogućnosti?
Vaspitači i učitelji su spremni za rad sa decom sa smetnjama u razvoju. Njihovo formalno obrazovanje im daje znanja na informativnom nivou o različitim razvojnim smetnjama, međutim prethodnih 10 godina je veliki broj vaspitača pohađao različite akreditovane programe koji su svojim kvalitetom obezbeđivali dovoljno znanja i veština potrebnih za rad i uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovne vaspitne grupe. Sporadično reagovanje zaposlenih, njihov otpor i teškoće koje prijavljuju u praksi posledica su nedostatka kadrova i resursa i nedovoljne saradnje i umreženosti ustanova koje mogu da pruže podršku između različitih sistema (broj zaposlenih u odnosu na broj dece, nemogućnost obezbeđivanja asistenata, nedovoljna podrška stručnih službi).
Konačno, šta biste savetovali učiteljima koji u odeljenju imaju dete kom treba posebna podrška, ako ono nema asistenta?
Iz iskustva se pokazuje da su asistenti zaista velika podrška deci kada su deca u redovnoj školi i oni su značajan oslonac i sprega između učitelja i deteta, kao i između učitelja i porodice deteta. Međutim, kada je nastavnik sam u učionici bez podrške asistenta onda je ključno da bude svestan obrazovnih implikacija autizma ili nekih drugih razvojnih smetnji i da usvoji efikasne metode podučavanja kako bi omogućio da deca udobnije učestvuju u učenju i da budu bolje pripremljeni za svoju budućnost.
Dobar savet je da učitelji uspostave rutinu sa učenikom, jer je svet za decu sa autizmom često zbunjujuće mesto koje im izaziva anksioznost. Zbog toga oni nalaze veliku udobnost u predvidljivoj i stabilnoj rutini. Kreiranje vizuelnih rasporeda takođe je efikasan i široko korišćen metod koji to može da im omogući, on im daje osećaj sigurnosti ali im istovremeno služi i kao podsetnik za aktivnosti koje treba da prate i slede. Treba obratiti pažnju na senzornu osetljivost deteta koja može dovesti do različitih pozitivnih ili negativnih reakcija, tako da treba obezbediti okruženje koje će biti što manje opterećujuće za njega, naravno u skladu sa individualnim potrebama deteta. Na primer, ako se dete jako uznemiri na zvuk školskog zvona, možete mu dozvoliti da stavi slušalice za smanjenje buke pet minuta pre nego što se ono aktivira.
Promene i tranzicije mogu biti neverovatno uznemirujuće za njih. Promene su često neizbežne, pa čak i neophodne u školi, ali dobra vest je da anksioznost koju izazivaju možete ublažiti tako što ćete dete sa autizmom unapred pripremiti na tranziciju. Na primer, ako planirate da promenite učionicu za nedelju dana, odvedite dete da je pogleda nekoliko dana unapred, ili ukoliko se dete boji sadržaja koji se prikazuju na video nastavi omogućiti roditeljima da detetu prikažu taj sadržaj pre samog predstavljanja na času, da mu taj materijal postane poznat dok ga gleda u kući sa roditeljima. Dodavanje neke predvidljivosti neočekivanom zadatku na ovaj način može pomoći da se dete oseća manje uplašeno i daje mu vremena da se mentalno prilagodi novoj situaciji.
Kod mnoge dece su slabije razvijene sposobnosti komunikacije tako da morate pažljivo razmotriti koji je kanal za komunikaciju najpogodniji za dete. Ukoliko je dete neverbalno ili minimalno verbalno može mu se ponuditi vizuelna podrška ili komunikator putem kojeg će dete biti u stanju da iskaže svoje potrebe ili da aktivno komunicira na času o temama koje su predviđene programom. U Srbiji sada postoji jedno besplatno dostupno rešenje za svu decu sa komunikacionim izazovima čije je razvoj podržao Unicef, a to je aplikacija Cboard koju potpuno besplatno mogu svi da instaliraju na svoje Android uređaje i na taj način pomognu detetov dalji razvoj komunikacije i sam razvoj govora.
Roditelji i staratelji su pravi stručnjaci za svoju decu tako da biste u potpunosti podržali učenika u školi i van nje treba da koordinišete i delite znanja sa njima i da zajedno predložite intervencije koje funkcionišu u kući ili u školi i da ih integrišete u rutine.