Аутизам и вртић – иде ли то? (прича маме аутистичног дечака)

30 октобра, 2020

Полако смо се уходали са аутизмом који се уселио у наш дом и у наше дете. Напунио је већ три године. Велики дечак. Посматрате децу из окружења и полако се пали она лампица изнад главе која каже „време је за социјализацију“. А где је најбоља социјализација на свету? Па у вртићу. 

Вагате. Да ли развојна група, да ли приватни или државни вртић? Аутизам је још непознаница и родитељима, а можете замислити како га тек доживљавају запослени у образовним установама? Аутизам тамо, иако бојажљиво, покушава достојанствено, како и заслужује, да уђе на велика врата. Опечени неразумевањем појединаца у свакодневном животу, размишљала сам шта нас чека у та четири зида. Какви услови, или условљавања, а можда ипак бајка? Изједало ме је како ће ми дете одреаговати на нову средину и на крају схватам да се бесомучно мрцварим питањима на које не знам одговор и да се тако нећу маћи са почетне тачке, те да је најбоље да се препустимо искуству у пракси. Оно што вам поуздано могу рећи је да морате бити објективни. Знам, тешко је, али срећа детета је на првом месту. Па какве то има везе једно с другим, питате ме. Има, ако сте објективни и свесни јаких и слабих страна вашег детета, знаћете у каквој средини ће оно бити срећно а самим тим знаћете и која је онда најбоља стимулативна средина за његово напредовање. То нам је и циљ, зар не?

Листе чекања за вртић су постојале и тада када смо ми уписивали дете, а упис у државни вртић усред године је био недостижан. Нисмо желели да нам драгоцено време прође у чекању и зато смо прво пробали у приватном вртићу. Смејаћете се, али прва помисао је била „ако плаћам више он ће бити сигурнији“. Он је заиста био лепо прихваћен, али сам касније схватила да нисам морала да се водим тим размишљањима. Вртић је вртић и деца су деца, била то државна или приватна установа. Васпитачице су га лепо прихватиле и нису нас ничим условљавале. Волеле су га. Трудиле су се да га приближе другој деци, али и њих њему, док се он бојажљиво час препуштао активностима, а час бежао у свој свет.

Девојчице су биле прави благослов. Не знам шта је то у женском коду што их вуче да од најранијег узраста грле, воле, штите, али наше дете је сваки дан било окружено њима и обасипано пажњом. Напредак је долазио полако, малецким корацима, али видљив нама који смо уз њега били свакодневно. Савршена инклузија, савршено срећно дете, савршена социјализација. Тако да драги моји и драге моје, ако ме питате, мој одговор је ДА! Да, за царство где царује другарство, али само уколико сте спремни да укажете поверење колективу које васпитава ваше дете, и уколико колектив смогне довољно храбрости и креативности да свет погледа очима вашег детета. То је онда права ствар и ветар у леђа за нове авантуре.  

А о наставку наше авантуре и преласку у државни вртић… причаћемо у следећој причи.

Аутор: Јелена Шебез Инић, мајка једног, сад већ великог дечака са аутизмом

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


МОЖДА ТЕ ЗАНИМА
Прим. др сц. Владимир Шпарац: Не одлажите трудноћу за четврту деценију. За родитељство не постоји алтернатива
ДЕТАЉНИЈЕ

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама