Čitanje i pisanje predstavljaju psihofizičke procese tokom kojih se u organizmu ujedinjuje delovanje različitih sistema. Formalno podučavanje čitanja i pisanja započinje polaskom u prvi razred, ali pre toga je potrebno razviti čitav niz predveština koje se razvijaju već od samog rođenja. Predveštine nam pokazuju svesnost deteta i njegovu spremnost za ovladavanje pisanim jezikom i dobar su prediktor detetove uspešnosti ovladavanja procesom čitanja i pisanja.
Teškoće u učenju (TU) treba razlikovati od specifičnih teškoća u učenju (STU). Osoba s TU je rođena s takvom predispozicijom ili ima stečeno oštećenje koje dovodi do razlika u načinu mozgovnog funkcioniranja i obrade informacija. TU možemo definisati kao poremećaj sticanja, zadržavanja ili korišćenja veština i informacija usled nedostatka pažnje, pamćenja ili rasuđivanja što narušava uspešnost obrazovanja. Postoje različiti tipovi TU, s različitim uzrocima. Smatra se da je osnova svih poremećaja određena nenormalnost moždane funkcije. Dečaci, u odnosu na devojčice, 5 puta češće imaju ove teškoće.
Zašto se pojavljuju teškoće u učenju:
• neodgovarajuće podučavanje, nerelevantan ili neodgovarajući kurikulum
• neodgovarajući socio-ekonomski uslovi
• loši odnosi učenika i nastavnika, razredna okolina
• neprisustvovanje nastavi
• problemi sa zdravljem
• učenje kroz posredovanje na jeziku koji nije maternji
• gubitak samopouzdanja
• emocionalni ili problemi s ponašanjem
• ispodprosečna inteligencija
• senzorna oštećenja
• specifične teškoće obrade informacija.
Dete s TU može imati problema s percepcijom vida ili sluha (npr. prepoznavanje određenog uzorka ili razlikovanje zvukova) ili probleme s pamćenjem, govorom, razmišljanjem i slušanjem. Neka deca imaju teškoće u čitanju, pisanju ili računanju. Dete može sporo pamtiti nazive boja ili slova, imena poznatih predmeta, može biti slabo u učenju brojanja i imati slabu sposobnost učenja. Savladavanje čitanja i pisanja je usporeno. Deca s teškoćama u učenju mogu imati i probleme komunikacije i kontrole impulsa kao probleme s disciplinom. Lako im je odvratiti pažnju, mogu biti hiperaktivni, povučeni, stidljivi ili agresivni.
Kada dete ima teškoće u učenju, to znači da ono uči drugačije. Deca s teškoćama u učenju sposobna su da uče, ali ponekad treba da uče neke stvari na drugačije načine. Svako uči na svoj način. Kada shvatimo da se dete može ispitati i usmeno pitanje lošeg rukopisa više nije primarno. Neka deca ne mogu, zbog lošeg vida, da čitaju tekstove iz udžbenika, no ako im se povećaju slova, više ne postoji problem. Više nije neobično imati dete u razredu koje piše na laptopu jer ne može da drži olovku. Na žalost, još uvek se termin teškoće učenja odnosi na probleme u učenju koji uglavnom imaju za posledicu različite pogrdne nazive poput glup, loš učenik ili teško podučljiv učenik.
“Poznate dijagnoze i stanja” poput npr. intelektualnih teškoća, oštećenja vida, sluha i sl. imaju osiguranu pomoć i podršku u obrazovanju, dok deca koja nemaju vidljivih teškoća ne mogu imati ista prava. Definicija teškoću u učenju je konceptualna mreža koja se manifestuje kroz trajno neslaganje oko toga što su zapravo teškoće u učenju, koji su dijagnostički kriterijumi tj. kriterijumi procene, kakav je tretman potreban i kakva su prava.
Svaki dan se rapidno povećava procenat dece s teškoćama u učenju. Potrebno je težiti tome da teškoće u učenju budu prepoznate i priznate u svim obrazovnim ustanovama, da se osvesti populacija i da deca dobiju osiguranu pomoć i podršku tokom obrazovanja.
Izvor: logoped.hr