Период у вртићу требало би да буде време истраживања и игре. Време за стварање пријатељстава и време привикавања на живот у колективу. Време када се гради љубав према словима, бројевима, речима, научним открићима, самом учењу. Али данас више није тако. Данас је период у вртићу постао као старт некакве трке која касније траје кроз цело школовање. Као почетак дрила и академског надметања у којем четворогодишњаци треба да буду увек спремни да претекну своје другаре, не у томе ко ће бити бољи пријатељ, ко ће бити бољи у игри тражења, ко ће први наместити кревет, већ у томе ко ће знати више слова, ко ће брже рачунати и знати више енглеских речи. Деци у вртићу се, уместо слободне или усмерене игре, сада непрестано говори шта да раде, како то да ураде.
Како године пролазе на најмлађима је све већи притисак. Време је да мало попустимо и вратимо радост у њихова детињства. Ево пет разлога да још једном размислимо о свим захтевима које пред децу стављамо у периоду када би главна преокупација требало да им буде игра.
Академска постигнућа нису и не треба да буду важна за петогодишњака. А инсистирање на њима штети развоју.
Познато је да су данашњи предшколци заправо јучерашњи прваци. Тачније, у време када су садашњи родитељи кретали у школу, граница за полазак је била седам година. По садашњем закону, већ деца са 6,5 година могу бити обавезна да крену у школу. У претходним деценијама широм света све је јачи фокус на томе да се побољшају перформансе деце већ у раном узрасту, кроз све више академског садржаја и све већи број тестова кроз школовање.
Ви можда предшколски период памтите као време игре, спавања, заједничког ручка. Али данашњи предшколци морају да науче слова, бројеве, да у школу дођу спремни да читају и пишу одмах.
Стручњаци за дечји развој упозоравају да је дан испуњен академским активностима превише за једног предшколца. То што дете са четири године може да научи да препознаје слова, не значи да је то за њега добро.
Прерано није добро
Став деце према школи формира се у првим годинама и он може бити позитиван или негативан. Примарни циљ предшколског образовања требало би да буде да деца заволе учење и школу. Али уместо тога, притисак који деца осећају да постигну извесне резултате их обесхрабрује. У периоду вртића способност детета да прихвата нове ствари и нова знања може јако да варира, а концентрација је слаба. Ризик од етикетирања детета које није спремно да сатима седи и пише или црта, већ жели да трчи и игра се, као лењог или незаинтересованог, утицаће на њихов став о школи и самопоуздање. Деца формирају утиске о себи врло рано, а ако се осете промашено и недовољно добро већ са пет година, то ће касније бити тешко променити.
Лекари такође потврђују штетне ефекте притиска на децу.
Учитељи широм света потврђују да су проблеми у понашању у учионици, укључујући и социјалне проблеме, проблеме са пажњом, у решавању проблема и контроли емоција – у порасту. Многи од ових проблема резултат су притиска који деца осећају да постигну одређене резултате већ са 6 или 7 година. Према неким проценама, дијагноза депресије и анксиозности код деце је постала чак дупло учесталија у односу на ране двехиљадите године. Драматично је порасла и појава поремећаја у понашању.
Од свакодневних ваннаставних активности деци не остаје времена за слободну игру и истраживање.
Стручњаци за развој кажу да је игра кључ здравог развоја и квалитетног учења у предшколском узрасту. Психолог Ерик Ериксон тврди да, кад деци ускратимо слободно време за игру, ни учење неће дати добре резултате.
Учење у раном узрасту – ДА, али кроз игру, уз доста времена за потпуно слободну, ничим вођену игру.
Слобода деце да се играју и истражују на начин на који сами одлуче, без вођења и усмеравања одраслих, драстично је смањена у претходним деценијама. Деца се играју мање, а уче више него пре 20 година. И то није добро.
И васпитачима је доста.
Многи васпитачи ће вам рећи да они нису обучени да са децом раде оно што би требало да буде посао учитеља – слова, читање, рачунање. И то је тачно. Притисак који осећају васпитачи да децу у школу пошаљу са познавањем слова и бројева чини да они преиспитају своју одлуку да раде тај посао.
„Мој посао претворио се у нешто што се више не слаже са мојим разумевањем тога како деца треба да уче и развијају се. Не слаже се ни са тим како ја видим посао васпитача, чији би циљ требало да буде да изграде здраву, безбедну и подстицајну средину за учење за свако дете.”, рекла је једна васпитачица када је решила да промени професију.
Приредила: А. Ц.
Извор: weareteachers.com