Deca “sagorevaju” već u vrtiću zbog prevelikog pritiska da budu najbolji

16 januara, 2020

Period u vrtiću trebalo bi da bude vreme istraživanja i igre. Vreme za stvaranje prijateljstava i vreme privikavanja na život u kolektivu. Vreme kada se gradi ljubav prema slovima, brojevima, rečima, naučnim otkrićima, samom učenju. Ali danas više nije tako. Danas je period u vrtiću postao kao start nekakve trke koja kasnije traje kroz celo školovanje. Kao početak drila i akademskog nadmetanja u kojem četvorogodišnjaci treba da budu uvek spremni da preteknu svoje drugare, ne u tome ko će biti bolji prijatelj, ko će biti bolji u igri traženja, ko će prvi namestiti krevet, već u tome ko će znati više slova, ko će brže računati i znati više engleskih reči. Deci u vrtiću se, umesto slobodne ili usmerene igre, sada neprestano govori šta da rade, kako to da urade.

Foto: Canva

Kako godine prolaze na najmlađima je sve veći pritisak. Vreme je da malo popustimo i vratimo radost u njihova detinjstva. Evo pet razloga da još jednom razmislimo o svim zahtevima koje pred decu stavljamo u periodu kada bi glavna preokupacija trebalo da im bude igra.

Akademska postignuća nisu i ne treba da budu važna za petogodišnjaka. A insistiranje na njima šteti razvoju.

Poznato je da su današnji predškolci zapravo jučerašnji prvaci. Tačnije, u vreme kada su sadašnji roditelji kretali u školu, granica za polazak je bila sedam godina. Po sadašnjem zakonu, već deca sa 6,5 godina mogu biti obavezna da krenu u školu. U prethodnim decenijama širom sveta sve je jači fokus na tome da se poboljšaju performanse dece već u ranom uzrastu, kroz sve više akademskog sadržaja i sve veći broj testova kroz školovanje.

Vi možda predškolski period pamtite kao vreme igre, spavanja, zajedničkog ručka. Ali današnji predškolci moraju da nauče slova, brojeve, da u školu dođu spremni da čitaju i pišu odmah.

Stručnjaci za dečji razvoj upozoravaju da je dan ispunjen akademskim aktivnostima previše za jednog predškolca. To što dete sa četiri godine može da nauči da prepoznaje slova, ne znači da je to za njega dobro.

Foto: Canva

Prerano nije dobro

Stav dece prema školi formira se u prvim godinama i on može biti pozitivan ili negativan. Primarni cilj predškolskog obrazovanja trebalo bi da bude da deca zavole učenje i školu. Ali umesto toga, pritisak koji deca osećaju da postignu izvesne rezultate ih obeshrabruje. U periodu vrtića sposobnost deteta da prihvata nove stvari i nova znanja može jako da varira, a koncentracija je slaba. Rizik od etiketiranja deteta koje nije spremno da satima sedi i piše ili crta, već želi da trči i igra se, kao lenjog ili nezainteresovanog, uticaće na njihov stav o školi i samopouzdanje. Deca formiraju utiske o sebi vrlo rano, a ako se osete promašeno i nedovoljno dobro već sa pet godina, to će kasnije biti teško promeniti.

Lekari takođe potvrđuju štetne efekte pritiska na decu.

Učitelji širom sveta potvrđuju da su problemi u ponašanju u učionici, uključujući i socijalne probleme, probleme sa pažnjom, u rešavanju problema i kontroli emocija – u porastu. Mnogi od ovih problema rezultat su pritiska koji deca osećaju da postignu određene rezultate već sa 6 ili 7 godina. Prema nekim procenama, dijagnoza depresije i anksioznosti kod dece je postala čak duplo učestalija u odnosu na rane dvehiljadite godine. Dramatično je porasla i pojava poremećaja u ponašanju.

Od svakodnevnih vannastavnih aktivnosti deci ne ostaje vremena za slobodnu igru i istraživanje.

Stručnjaci za razvoj kažu da je igra ključ zdravog razvoja i kvalitetnog učenja u predškolskom uzrastu. Psiholog Erik Erikson tvrdi da, kad deci uskratimo slobodno vreme za igru, ni učenje neće dati dobre rezultate.

Učenje u ranom uzrastu – DA, ali kroz igru, uz dosta vremena za potpuno slobodnu, ničim vođenu igru.

Sloboda dece da se igraju i istražuju na način na koji sami odluče, bez vođenja i usmeravanja odraslih, drastično je smanjena u prethodnim decenijama. Deca se igraju manje, a uče više nego pre 20 godina. I to nije dobro.

I vaspitačima je dosta.

Mnogi vaspitači će vam reći da oni nisu obučeni da sa decom rade ono što bi trebalo da bude posao učitelja – slova, čitanje, računanje. I to je tačno. Pritisak koji osećaju vaspitači da decu u školu pošalju sa poznavanjem slova i brojeva čini da oni preispitaju svoju odluku da rade taj posao.

“Moj posao pretvorio se u nešto što se više ne slaže sa mojim razumevanjem toga kako deca treba da uče i razvijaju se. Ne slaže se ni sa tim kako ja vidim posao vaspitača, čiji bi cilj trebalo da bude da izgrade zdravu, bezbednu i podsticajnu sredinu za učenje za svako dete.”, rekla je jedna vaspitačica kada je rešila da promeni profesiju.

Priredila: A. C.

Izvor: weareteachers.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama