Када нам дете делује посебно раздражљиво и реактивно, можемо да застанемо за тренутак и проверимо како се ми осећамо. Да скенирамо тело за потенцијалне телесне сензације.
Често, ни не примећујемо да смо преоптерећени, јер нас савремени живот навикава да толеришемо више нивое стреса од оптималних.
Деца непогресиво осећају када нисмо у балансу (развијена лимбичка резонанца). Поуздано читају наша емоционална стања, јер од насше стабилности у многоме зависи и њихова. Ми смо првенствено њихов ослонац и “сигурна лука”.
Деца су наш аларм који треба да нас упозори да успоримо, ослушнемо себе, задовољимо своје потребе и саморегулишемо се.
Нађа Шаренац