Имали смо ђака у четвртом разреду, веома агресивног, све око себе је растурао. У једном тренутку се окомио на првака ког је гурнуо низ степенице. Позвали смо родитеље да одмах дођу. Они су, међутим, без и трунке сумње, рекли да је то немогуће и да такву неистину о свом детету не прихватају. Да не говорим да смо очевици били нас неколико наставника и гомила деце.

deca

Пример који нам је испричао Слободан Малушић, београдски педагог са искуством од четири деценије, само је једна од ситуација које илуструју феномен „Моје дете то никада не би урадило“.
– А таквих сам случајева, нажалост, сретао много, нарочито последњих година. Родитељско одбијање проблема и неприхватања непријатне истине о свом детету све је већи проблем – каже Малушић, који се баш овом темом бавио у књизи „Наставничке бриге“, коју је објавио пре неколико година. – Догађало се да месецима радимо са дететом, покушавајући да исправимо проблем и када смо на корак од успеха, довољна је само једна реченица родитеља: „Ма пусти, нема везе“, да све упрска и врати нас на почетак.
Како наш саговорник каже, у својој књизи на првом месту оних који учитељима задају бриге нису деца, већ њихове маме и тате.
– Увек сам имао 100 одсто успеха, само тамо где су и родитељи прихватили ману или неки недостатак свог детета – каже Малушић. – Таквих је родитеља, нажалост, све мање. Деци наруку иде и промена законодавства и чињеница да и родитељи и педагози остају без ауторитета. Оно што родитељима треба да буде јасно – дете треба поштовати, али му и поставити границе.
Чини се да данас родитељи све више затварају очи на помен да би њихов јединац могао да буде проблематичан, да би могао да се потуче, буде непристојан, да лаже, касније да запали цигарету или побегне са часа. Пре верују да је лоша оцена или непролазак на испиту резултат тога што њиховог потомка „мрзи“ наставник или професор, него у рационалнији разлог – незнања.
Социолог Милана Љубичић указује да у савременим породицама деца су у центру пажње. Родитељи су им апослутно посвећени и безусловно пожртвовани. У децу инвестирају све, а од деце у исто време траже мало или – ништа. То је један од кључних разлога због којега су деца постала моћнија од родитеља. Ако родитељи улажу у своју децу и време, и новац, и љубав, јасно је да им остаје једино да верују у своје „пројекте“.
Психотерапеут Зоран Миливојевић сматра да некритичко веровање детету и безрезервно подржавање некада могу бити пут за веома велике проблеме када дете мало поодрасте. Како каже, маме и тате често полазе од претпоставке да имају веома добар однос са дететом, да им дете може све отворено рећи, без страха од казне. Зато су склони да верују детету које каже да није урадило оно што заправо јесте скривило.
– Нису ретки родитељи који не разликују своје дете од његових поступака, нити себе довољно разликују од детета – објашњава др Миливојевић. – Када неко критикује неко понашање њиховог детета, они то доживљавају као напад на дете као особу, као поруку да је дете лоше, покварено, неспособно, али и као поруку да су они лоши родитељи.
МОЋ ЛАГАЊА
МНОГИ родитељи сматрају да би било веома лоше за њихов однос према детету када би поверовали некој лажној оптужби против детета и тиме му учинили велику неправду – каже психотерапеут др Зоран Миливојевић. – Зато они ту информацију проверавају код детета питајући га: „Је л’ тако да ти ниси урадио то и то“. Дете открије да може да лаже родитеља. Ако дете схвати да је родитељ склон да му верује и да када нешто лоше уради а не призна да је урадило, откриће моћ лагања..