Паркови су намењени деци и деци је место у парковима. Да је паркова премало, сведочи чињеница да су препуни, а на једну справу, посебно ако је нека нова, необична и “кул” у реду понекад чека и њих десетак.
Једне вечери након што смо се у оближњем кафићу почастили палачинкама, свратили смо до новог парка да видимо што се нуди. Деце је пуно па моја старија, алергична на гужву врти око парка кругове на ромобилу, док млађи, још премали за битке, спава у колицима. Сестричина одлази да се игра.
Након неколико минута до мене допире неки звук, иде ми на живце, но не окрећем се јер разговарамо. Али нешто стално иритантно удара, све учесталије. Напокон се окренем и видим три клинца од око 6 година како ударају вратима на уласку у паркић који има ограду. Набијају и набијају. Размишљам да ли да реагујем. Ако одем тамо, шта да има кажем? Да престану? Тамо има још 50 других родитеља, па ме “хвата” онај добро познати ефект под називом, “неко други ће”.
Но, није то једино што ме спречава. Питам се опет, где су родитељи? Можда ће они доћи до деце и реаговати, само што још нису чули. али родитељи се не појављују. Не желим да се мешам у туђа посла, па остављам одговорнима за децу да их дисциплинују.
И на крају, ево што ме још спрчило. Данас ако приговориш туђем детету, ма шта оно радило, не прођеш баш најбоље. Јер деци се у 21 веку не приговара. Ако опоменеш туђе дете, иако му мајка или отац седе два метра даље од њега и праве се луди док оно прави глупости, можеш добити буквално песницу у главу.
Ко си ти да одгајаш туђу децу поред мајке и оца?! Ко си ти да дигнеш глас на туђе дете? Има оно онога ко ће да диже глас! Ова дечја недодирљивост креће данас још из вртића, па се протеже у основну школу где се деци ваљда више не сме закључити тројка, да би кулминирала у средњој где сви морају добити оцене које желе како им снови о бољој будућности не би били срушени.
Скренух с теме. Углавном, због своје сигурности и тромости одлучила сам да не одгајам туђу децу. А та туђа деца су напокон постигла оно што су ваљда хтела. А то је да је са нових врата на новој огради новог паркића, отпала квака. Клинци стоје као укопани, одједном више немају вољу да ударају вратима. Једна жена, за коју смо сумњали да је мама једном од њих, (или свима) стоји два метра даље и окренута леђима типка по телефону.
Оговарамо је здушно, али жена на крају само незаинтересирано крене (и даље зурећи у телефон) према другом делу парка, па схватимо да ипак изгледа није ничија мама. Крива је једино за неодвајање од мобилног. Након пар минута појављују се два оца. Један купи кваку, други тражи шраф по поду. Не чујемо говоре ли ишта деци, али ако и говоре то је вероватно “не узрујавајте се”.
Можда су и пронашли шраф, немам појма, али нагурају некако кваку уз мало јуначког набијања и решили су посао. Можда баш и није као што је било, али шао сад, врата се могу отварати, нису деца крива за ову малу незгоду. Зашто је то било потребно? Зашто се играти ударајући вратима парка и по кваки, када су играчке за децу у парку?
Онда ме још мучи питање до када је деци место у дечјем парку? На справама где су у реду чекали клинци од три до пет година, међу њима су и две девојчице од једно 12 или 13 којима су клинци преспори. Не могу да дочекају да се попну по степеницама, прошетају по мостићу и спусте се низ тобоган јер су за њих једноставно пребрзе. Није да их гурају, али клинцима стварају нервозу и притисак, колико год се маме ових малих пењача труде да се они пењу полако и да не журе због никога.
Једном сам у дечјем парку видела хрпу средњошколаца како “висе” на пењалици. На том потезу постоје три парка у низу и не треба ни спомињати да су сви родитељи и баке избегавали тај у којем су њих петорица викали и вређали. Увече пак у тим парковима уништавају справе, пију и остављају хрпу смећа.
Комунални полицајци које финансирамо и који увек имају једну те исту причу “премало нас је а посла превише”, по обичају спавају. Очигледно је јефтиније променити клупицу или справу свако мало, него послати неког у инспекцију.
Ти који су до јучер разваљивали кваке, данас чупају целе справе и нико им не може ништа, јер су од малих ногу научени да “не трпе ничије глупости”. Током ноћи их не видимо па нас само ујутро у парку дочека њихових руку и ноћних провода дело, а током дана, ако нас почасте својим присуством, остаје нам једино лагано продужити корак из парка.
Извор: Дјечја посла