Дечја осећања – када и како реаговати

март 5, 2017

Беба и бебини проблеми
У првој години живота одвија се интензиван емоционални развој. Дете усложњава своје емоције и стиче основе њиховог артикулисања…

У првој години дете учи емоционалну размену са другима, пре свега кроз контакт са мајком. Које год осећање да дете доживљава и/или показује, то је прилика за родитеље да га науче како да адекватно усмери и артикуше свој доживљај. А да бисте то са успехом радили важно је да знате у ком узрасту коју емоцију да очекујете.
Љубав и поштовање
Емоционални развој се у најранијем периоду одвија тако што дете интернализује (поунутрује) однос родитеља према њему, односно преноси извесне спољашње норме, стандарде, односе на унутрашњи ментални план и доживљава их као своје. Тако, уколико се оно осећа вољено, поштовано и уважавано, научиће да воли, поштује себе и уважава своје потребе. У супротном, развиће недостатак самопоуздања, ниско самопоштовање и одсуство љубави према себи.
Реагујте на плач
Дете упија емоције својих родитеља. Уколико су родитељи узнемирени, љути или уплашени, и оно ће се осећати истоветно. Такође, уколико су родитељи стабилни, смирени и пуни љубави, ове емоције ће се пренети и постати карактеристика дететове личности. Када дете у првим месецима живота плаче, то је једини начин да успостави комуникацију са родитељима, те је важно адектватно реаговати на дететов плач. Погрешно је мислити да ћемо размазити дете ако у овом најранијем узрасту реагујемо на плач. Васпитање и постављање граница детету почиње тек када дете прохода и проговори, те има основ да разуме шта значи када нешто може, а када не.
Осећај страха
У првој години живота, детету је неопходан осећај сигурности и заштићености, те када показује знаке страха, важно је да га родитељи адекватно умире. Знаци страха се обично појављују између шестог и осмог месеца, када дете све више реагује на одсуство једног или оба родитеља. Осећај сигурности који родитељ најбоље улива детету путем телесног контакта (мажење, грљење), је неопходан и за психолошки и неуролошки развој детета. Наиме, кожа и нервни систем имају исто ембрионално порекло, па када делујемо на кожу, подстичемо и развој нервног система детета.
Изливи љутње
Иако прве знаке љутње дете показује већ са 4-5 месеци, интензивнији “изливи” љутње се јављају око друге године. Дете у том узрасту не уме адекватно да каналише љутњу, па је може показивати кроз тзв. зацењивање, при којем дете виче, баца се по поду, удара… Родитељска улога је у томе да научи дете да артикулише и каналише своју љутњу, а не да је блокира. Због тога кажњавање или повлађивање детету у том тренутку никако не помаже. Колико год је могуће, детету треба ставити до знања и научити га постоје други начини да покаже и каже да је љуто, и омогућити му то. Родитељи треба да науче и допусте детету да понекад каже “не”, јер је то основ касније самосвојности детета. Биће важно да може да каже “не” неповољним утицајима из околине!
Осећај туге
Плач као једини вид комуникације, јавља се непосредно након рођења, али то не значи да сваки пут када дете плаче да је тужно, већ плач, у овом најранијем узрасту, одражава незадовољство. Како одраста, дете развија осећај туге када му је нешто или неко ускраћен. Родитељи често падају у замку да “спасавају” дете од осећања туге, уместо да га науче како да прихвати и прође кроз њу уз подршку. Осећање туге је прилика за родитеље да науче дете како да артикулише и дели своја осећања са другима, због чега ни родитељи не треба да скривају од деце кад су тужни, како би се подстакло дељење емоција међу члановима породице.
Породица – сигурно место
Које год осећање да дете доживљава и/или показује, било да је пријатно или непријатно, то је заправо прилика за родитеље да га науче како да адекватно усмери и артикуше свој доживљај. Ниједно осећање не треба да подстиче родитеље на посрамљивање и кажњавање детета. Породица је примарно окружење у којем треба подстицати и неговати изражавање осећања, јер је то најбољи начин да детету улијемо осећање подршке и сигурности у првим годинама живота, како би знало да касније, када наиђе на проблеме у ширем социјалном контексту, зна да има сигурно место у породици, где та осећања може да расветли и подели.
Слађана Ђорђевић, мастер психолог, сертификовани психотерапеут
Стручна сарадница  Škole roditeljstva

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама