“Природа, осамостаљивање, друштво и забава су прва помисао када говоримо о летњим камповима за децу.
Након шест година доношења лепих успомена са Суперкампа на Тари, ове године смо се вратили са огромним знаком питања. Да ли су деца на камповима безбедна?”
Овако за наш портал своју причу почиње тим МПТ “Искрице” на чијем је челу педагог Снежана Голић. Њихово искуство са већ шестим по реду боравком у дечјем одмаралишту на Тари преносимо у целости.
“У првој смени кампа, у јуну ове године, великом броју деце и наставника боравак у природи, и уз најбољу намеру организатора, домаћина и наставника, покварили су симптоми повраћања и дијареје. Узрок нам још увек није познат.
Дешава се. Вода није за пиће на већем подручју Таре, обавештени смо о томе и воду нисмо пили. Како то обично бива, тек када настане проблем, можемо јасно и недвосмислено увидети да ли смо ми, одрасли, довољно обезбедили децу. Ове године смо се то озбиљно запитали.
Док је време. Време за превенцију још већих проблема.
Наше овогодишње искуство нас наводи да и јавно отворимо питање у ком обиму је опремљена амбуланта у којој се лече деца у одмаралишту на Тари, али наравно и на свим другим местима?
Ко амбуланту опрема? Да ли је одговорност само и искључиво на Центру дечјих летовалишта Београда, дакле држави Србији или и на организаторима путовања, односно потписницима Уговора са родитељима деце која масовно бораве на кампу? Одговор који смо добили од организатора, у овом случају је у питању Суперкамп, а који делимо са вама је да је одговоран искључиво Центар дечјих летовалишта Београд. Дакле – држава.
Опремљеност државних амбуланти на планинама је предмет овог текста. Да ли је то довољно? Имамо ли спреман одговор на веће повреде, крварења или упорна повраћања и дијареје, анафилактичке шокове? Уједе инсеката уз алергију детета? Имамо ли довољно опреме? Адекватне људе којима ћемо поверити животе наше деце километрима од најближе болнице? Имамо ли адекватан превоз и пратњу за болесно дете? И да ли је време да све то проверимо и евентуално унапредимо? Као и питање ко ће преузети на себе ту обавезу, а ко контролу? У једној смени конкретног кампа присутно је више од 500 деце из целе Србије. И на тај број деце колико лекара? Медицинских сестара?
Сва ова питања постављамо након једне изузетно тешке ноћи за девојчицу М.Р.(6) која је дехидрирала услед повраћања изазваног вирусом или тровањем (не знамо узрок) на Суперкампу Тара, јуна 2023. године. У датом тренутку пуно деце и наставника је повраћало или имало дијареју већ трећи дан. У амбуланти није било дечјих браунила, па ни из четири покушаја, уз све напоре са опремом која јој је на располагању, медицинска сестра није успела девојчици да прикључи инфузију. По савету лекара девојчица је враћена у собу пратиоцима групе, уз савет да наставимо орално да хидрирамо дете, што смо и урадили. Девојчица је наставила да повраћа, била је све лошије. У међувремену, исте симптоме, само блаже, добили су и наставници и приличан број деце из те, али и осталих група. У један после поноћи доктор, на наш позив јер смо били забринути за њено здравствено стање, преко телефона даје упутство да девојчица остане у кампу. Али након што смо га опоменули да је лично одговоран за исход, мења одлуку и девојчицу упућује у болницу у Ужице. Како? Обичним аутомобилом, немамо други. Са ким? Са пратњом са којом је дошла на камп, дакле без пратње лекара или медицинске сестре из кампа. Ко вози ауто по киши у 1 сат ноћу по Тари? Представник Суперкампа.
Девојчица још два пута повраћа током вожње по Тари, а у болници у Ужицу их дочекују са речима: “Зашто сте тек сада дошли?!“. Ако је један пратилац групе, ко остаје са децом, а ко иде у болницу? Како то све функционише? Питамо се.
Ово је прича са срећним крајем. Девојчица се успешно опоравља. Наш став је да смо добили опомену. Знамо ли да је дешифрујемо?
По речима представника агенције Супер турс, упркос њиховој доброј вољи, постоје законске препреке да боље медицински обезбеде децу донацијом, ангажовањем приватног санитета и особља или на неки сличан начин. Представници Дечјих летовалишта Београда то демантују речима да би им свака донација била значајна и да је изјава неистинита.
„С обзиром на то да се ради о најосетљивијој категорији становништва, нашој деци, здравствену заштиту у објекту потребно је подићи на највиши могући ниво, повећати опремљеност амбуланте и број здравствених радника”, каже медицинска сестра са кампа.
Након ове ситуације у одмаралишту активности нису прекинуте већ су се редовно одржавале, без обзира на чињеницу да смо и у ресторану и на вечерњој журци и свуда око себе виђали децу која се муче и повраћају.
У личној организацији родитеља и нас, поштујући све законске процедуре, вратили смо се кући дан раније, јер организатори то нису желели да нам омогуће. Доживели смо доста непријатности, клевета и претњи инспекцијом стране организатора кампа, али то је мање важна тема, јер је прошлост. Нас занима будућност.
Пре писања овог текста поставили смо пуно пута иста питања потписницима уговора са нама и добили одговор да су они немоћни да ускоро обезбеде бољу медицинску помоћ и да за исту, као туристичка агенција, нису одговорни.
Како не бисмо, једног тужнијег дана поново добили питање: „Зашто сте тек сад дошли?“, обраћамо се јавности данас, док смо и даље под истим симптомима, али у својим кућама, близу клиничких центара, са питањем:
Да ли су дечји кампови безбедни или не?
Не доносимо велике закључке. Питамо се. А на Тару је стигла нова група, са више од 500 деце, у исто одмаралиште – одмах после нас, који ове године можда само нисмо имали среће. Да ли је одмаралиште пре нове групе дезинфиковано? Да ли су запослени на кампу здрави? Питамо се.”
Аутори: Тим МПТ „Искрице“ из Новог Сада – дугогодишњи корисник услуга Суперкампа