„Priroda, osamostaljivanje, društvo i zabava su prva pomisao kada govorimo o letnjim kampovima za decu.
Nakon šest godina donošenja lepih uspomena sa Superkampa na Tari, ove godine smo se vratili sa ogromnim znakom pitanja. Da li su deca na kampovima bezbedna?“
Ovako za naš portal svoju priču počinje tim MPT „Iskrice“ na čijem je čelu pedagog Snežana Golić. Njihovo iskustvo sa već šestim po redu boravkom u dečjem odmaralištu na Tari prenosimo u celosti.
„U prvoj smeni kampa, u junu ove godine, velikom broju dece i nastavnika boravak u prirodi, i uz najbolju nameru organizatora, domaćina i nastavnika, pokvarili su simptomi povraćanja i dijareje. Uzrok nam još uvek nije poznat.
Dešava se. Voda nije za piće na većem području Tare, obavešteni smo o tome i vodu nismo pili. Kako to obično biva, tek kada nastane problem, možemo jasno i nedvosmisleno uvideti da li smo mi, odrasli, dovoljno obezbedili decu. Ove godine smo se to ozbiljno zapitali.
Dok je vreme. Vreme za prevenciju još većih problema.
Naše ovogodišnje iskustvo nas navodi da i javno otvorimo pitanje u kom obimu je opremljena ambulanta u kojoj se leče deca u odmaralištu na Tari, ali naravno i na svim drugim mestima?
Ko ambulantu oprema? Da li je odgovornost samo i isključivo na Centru dečjih letovališta Beograda, dakle državi Srbiji ili i na organizatorima putovanja, odnosno potpisnicima Ugovora sa roditeljima dece koja masovno borave na kampu? Odgovor koji smo dobili od organizatora, u ovom slučaju je u pitanju Superkamp, a koji delimo sa vama je da je odgovoran isključivo Centar dečjih letovališta Beograd. Dakle – država.
Opremljenost državnih ambulanti na planinama je predmet ovog teksta. Da li je to dovoljno? Imamo li spreman odgovor na veće povrede, krvarenja ili uporna povraćanja i dijareje, anafilaktičke šokove? Ujede insekata uz alergiju deteta? Imamo li dovoljno opreme? Adekvatne ljude kojima ćemo poveriti živote naše dece kilometrima od najbliže bolnice? Imamo li adekvatan prevoz i pratnju za bolesno dete? I da li je vreme da sve to proverimo i eventualno unapredimo? Kao i pitanje ko će preuzeti na sebe tu obavezu, a ko kontrolu? U jednoj smeni konkretnog kampa prisutno je više od 500 dece iz cele Srbije. I na taj broj dece koliko lekara? Medicinskih sestara?
Sva ova pitanja postavljamo nakon jedne izuzetno teške noći za devojčicu M.R.(6) koja je dehidrirala usled povraćanja izazvanog virusom ili trovanjem (ne znamo uzrok) na Superkampu Tara, juna 2023. godine. U datom trenutku puno dece i nastavnika je povraćalo ili imalo dijareju već treći dan. U ambulanti nije bilo dečjih braunila, pa ni iz četiri pokušaja, uz sve napore sa opremom koja joj je na raspolaganju, medicinska sestra nije uspela devojčici da priključi infuziju. Po savetu lekara devojčica je vraćena u sobu pratiocima grupe, uz savet da nastavimo oralno da hidriramo dete, što smo i uradili. Devojčica je nastavila da povraća, bila je sve lošije. U međuvremenu, iste simptome, samo blaže, dobili su i nastavnici i priličan broj dece iz te, ali i ostalih grupa. U jedan posle ponoći doktor, na naš poziv jer smo bili zabrinuti za njeno zdravstveno stanje, preko telefona daje uputstvo da devojčica ostane u kampu. Ali nakon što smo ga opomenuli da je lično odgovoran za ishod, menja odluku i devojčicu upućuje u bolnicu u Užice. Kako? Običnim automobilom, nemamo drugi. Sa kim? Sa pratnjom sa kojom je došla na kamp, dakle bez pratnje lekara ili medicinske sestre iz kampa. Ko vozi auto po kiši u 1 sat noću po Tari? Predstavnik Superkampa.
Devojčica još dva puta povraća tokom vožnje po Tari, a u bolnici u Užicu ih dočekuju sa rečima: “Zašto ste tek sada došli?!“. Ako je jedan pratilac grupe, ko ostaje sa decom, a ko ide u bolnicu? Kako to sve funkcioniše? Pitamo se.
Ovo je priča sa srećnim krajem. Devojčica se uspešno oporavlja. Naš stav je da smo dobili opomenu. Znamo li da je dešifrujemo?
Po rečima predstavnika agencije Super turs, uprkos njihovoj dobroj volji, postoje zakonske prepreke da bolje medicinski obezbede decu donacijom, angažovanjem privatnog saniteta i osoblja ili na neki sličan način. Predstavnici Dečjih letovališta Beograda to demantuju rečima da bi im svaka donacija bila značajna i da je izjava neistinita.
„S obzirom na to da se radi o najosetljivijoj kategoriji stanovništva, našoj deci, zdravstvenu zaštitu u objektu potrebno je podići na najviši mogući nivo, povećati opremljenost ambulante i broj zdravstvenih radnika“, kaže medicinska sestra sa kampa.
Nakon ove situacije u odmaralištu aktivnosti nisu prekinute već su se redovno održavale, bez obzira na činjenicu da smo i u restoranu i na večernjoj žurci i svuda oko sebe viđali decu koja se muče i povraćaju.
U ličnoj organizaciji roditelja i nas, poštujući sve zakonske procedure, vratili smo se kući dan ranije, jer organizatori to nisu želeli da nam omoguće. Doživeli smo dosta neprijatnosti, kleveta i pretnji inspekcijom strane organizatora kampa, ali to je manje važna tema, jer je prošlost. Nas zanima budućnost.
Pre pisanja ovog teksta postavili smo puno puta ista pitanja potpisnicima ugovora sa nama i dobili odgovor da su oni nemoćni da uskoro obezbede bolju medicinsku pomoć i da za istu, kao turistička agencija, nisu odgovorni.
Kako ne bismo, jednog tužnijeg dana ponovo dobili pitanje: „Zašto ste tek sad došli?“, obraćamo se javnosti danas, dok smo i dalje pod istim simptomima, ali u svojim kućama, blizu kliničkih centara, sa pitanjem:
Da li su dečji kampovi bezbedni ili ne?
Ne donosimo velike zaključke. Pitamo se. A na Taru je stigla nova grupa, sa više od 500 dece, u isto odmaralište – odmah posle nas, koji ove godine možda samo nismo imali sreće. Da li je odmaralište pre nove grupe dezinfikovano? Da li su zaposleni na kampu zdravi? Pitamo se.“
Autori: Tim MPT „Iskrice“ iz Novog Sada – dugogodišnji korisnik usluga Superkampa