Дечји психијатар Артур Корнхабер идентификовао је 11 улога које бабе и деде имају у породици, пише BBC na srpskom. Те улоге су: предак, другар, херој, историчар, ментор, одгајитељ, узор, духовни водич, ученик, наставник и чаробњак.
Чинија ољуштених јабука на столу.
Ово је прва слика коју 19-годишња Мина Васић види пред очима кад помисли на баку.
Има ту и мало симболике – раније јој је помагала да једе воће без коре, а данас јој је подршка за друге слојевите изазове, увек уз пуно љубави и загрљаја.
„Док сам била мала, моја нана је за мене била најјачи лик, а данас је суперхерој.
„Никада јој ништа није било тешко, увек је била ту за мене, и даље је“, говори она за BBC.
Баке и деке нису само преци, хероји или одгајaтељи, мада могу бити све то, већ су унуцима некад и другари, хероји, историчари, узори, духовни водичи, ученици, наставници и чаробњаци.
Ових 11 улога утврдио је дечји психијатар Артур Корнхабер који је годинама истраживао односе бака и дека са унуцима.
Иако више није мала, Мина се и даље се радује сваки пут када иде код нане.
Први испит ова студенткиња из Ниша спремала је управо у њеном стану.
„Имам огромно поверење у њу. Стално причамо и она ми је попут најбоље другарице, само мало старије“, каже Мина.
Памти њихове заједничке пикнике у парку или када је витка црвенокоса насмејана бака води у вожњу аутобусом који кружи по целом граду.
Ишле су заједно и у позориште, на концерте и утакмице.
Највреднија лекција коју ју је научила јесте безусловно волети, а не изговорити волим те.
„То су оне ситнице које неко ради за тебе како би ти улепшао дан, када се сети нечега што волиш – све то моја нана ради“, додаје Мина.
Није ретко да родитељи наших родитеља оставе вечни жиг на нашим срцима.
Бабе и деде подстичу развој деце на различите начине, али највише безбрижном љубављу и пажњом, каже Весна Јањевић Поповић, дугогодишња дечија психолошкиња.
„Они немају родитељску одговорност, нити панику која се јавља код младих родитеља и зато имају жељу да угађају и учине деци време што занимљивијим“, објашњава за ББЦ на српском.
‘Деда, царе’
Баш такву улогу у животу Николе Стојановића имао је његов деда Јован.
Сви су живели у једном стану, те су бака и дека били саставни део његовог живота.
„Ако мама и тата кажу не, а он каже да, за мене је то било довољно и умео сам понекад то и да злоупотребљавам.
„Касније сам схватио да то и није било добро решење, јер се тиме у неку руку поништавао ауторитет мојих родитеља, али у том тренутку, када си клинац, једино о чему размишљаш јесте да имаш дозволу и помислиш: ‘То, деда, царе'“, присећа се 31-годишњи Стојановић за BBC.
Деда Јован је био човек војничког кова, пилот у пензији, што се одражавало у његовом говору и ходању.
Одрастао је на селу.
Када је отишао у пензију, сатима би био у винограду и малој башти око двоспратне куће.
Ту љубав пренео је и на унуке.
Никола је уз њега заволео Партизан.
„Прве утакмице гледао сам са њим, под његовим утицајем кренуо сам да се бавим спортом.
„Био је главна подршка, неко ко је увек био ту, хтео и желео да помогне“, прича.
Деда Јован није много говорио, али када јесте, знало се да се са њим не расправља.
Како је због посла често био одсутан, није остварио толико близак однос са Николиним оцем.
„Сад ми се чини да је желео да то надомести са мном и мојим млађим братом.
„Ми смо му били слаба тачка и све нам је било допуштено“, додаје.
Каже да је његов дека умео да чува тајне и могао си да му кажеш како стоје ствари, а да за узврат добијеш савет без осуђивања.
Никола је данас отац двогодишњег дечака, али нема дилему да су баке и деке – трећи родитељ.
„Све што мајка и отац не могу да стигну, ту су они“, каже овај инжењер.
„Трећи“ родитељ је пре 16 година постала и Душица Савковић, а сећа се како је и сама одрастала уз баку средином прошлог века.
„Мајкица, како смо је звали, била је особа коју сам највише волела. Имала је 14 унучића и трудила се да никог не запостави“, прича ова 73-годишњакиња за BBC на српском.
На помен бакиног имена благо јој задрхти глас.
Иако стидљива у младости, баки је могла да повери шта је тишти и знала је да ће је саслушати и разумети.
Упијала је њене речи које данас понавља сопственим унуцима.
„Никад немој да остављаш гардеробу наопачке, ништа у животу не треба буде изокренуто, па ни рукав.
„Остало ми је у сећању, иако нисам одмах разумела њене речи, али данас са оволико година знам да је мислила колико је важно исправити и изгладити ствари и проблеме“, додаје Савковић.
Весна Јањевић Поповић наводи да многе антрополошке студије указују на значајну улогу бака и дека још из периода када су људи живели у пећинама.
„Они су још тада били додатни извор подршке, који је значајно побољшавао здравље деце.
„Људска врста је напредовала захваљујући бакама“, цитира Поповић закључак једног антрополошког рада.
Многа истраживања показују да деца која проводе време са бабама и дедама нису склона депресији и анксиозности.
Уз њих више разумеју ко су и ко су им родитељи.
Овај однос је делотворан и у другом смеру.
Студија британске Националне службе за здравство показује да се код бака које су једном недељно бринуле о деци, смањио ризик од Алцхајмерове болести.
Ипак, савремени начин живота утицао је и на овај однос.
Све је више бака и дека који касније одлазе у пензију, те је време које проводе са унуцима знатно мање у поређењу са претходним генерацијама.
Многи парови више и не живе у градовима где су им родитељи, па се баке и деке посећују током празника.
„Ми то понекад зовемо усамљеничким одрастањем, али је такво време и не можете многи утицати на то“, каже психолошкиња Поповић.
Извор: BBC na srpskom