Dečji psihijatar Artur Kornhaber identifikovao je 11 uloga koje babe i dede imaju u porodici, piše BBC na srpskom. Te uloge su: predak, drugar, heroj, istoričar, mentor, odgajitelj, uzor, duhovni vodič, učenik, nastavnik i čarobnjak.
Činija oljuštenih jabuka na stolu.
Ovo je prva slika koju 19-godišnja Mina Vasić vidi pred očima kad pomisli na baku.
Ima tu i malo simbolike – ranije joj je pomagala da jede voće bez kore, a danas joj je podrška za druge slojevite izazove, uvek uz puno ljubavi i zagrljaja.
„Dok sam bila mala, moja nana je za mene bila najjači lik, a danas je superheroj.
„Nikada joj ništa nije bilo teško, uvek je bila tu za mene, i dalje je“, govori ona za BBC.
Bake i deke nisu samo preci, heroji ili odgajatelji, mada mogu biti sve to, već su unucima nekad i drugari, heroji, istoričari, uzori, duhovni vodiči, učenici, nastavnici i čarobnjaci.
Ovih 11 uloga utvrdio je dečji psihijatar Artur Kornhaber koji je godinama istraživao odnose baka i deka sa unucima.
Iako više nije mala, Mina se i dalje se raduje svaki put kada ide kod nane.
Prvi ispit ova studentkinja iz Niša spremala je upravo u njenom stanu.
„Imam ogromno poverenje u nju. Stalno pričamo i ona mi je poput najbolje drugarice, samo malo starije“, kaže Mina.
Pamti njihove zajedničke piknike u parku ili kada je vitka crvenokosa nasmejana baka vodi u vožnju autobusom koji kruži po celom gradu.
Išle su zajedno i u pozorište, na koncerte i utakmice.
Najvrednija lekcija koju ju je naučila jeste bezuslovno voleti, a ne izgovoriti volim te.
„To su one sitnice koje neko radi za tebe kako bi ti ulepšao dan, kada se seti nečega što voliš – sve to moja nana radi“, dodaje Mina.
Nije retko da roditelji naših roditelja ostave večni žig na našim srcima.
Babe i dede podstiču razvoj dece na različite načine, ali najviše bezbrižnom ljubavlju i pažnjom, kaže Vesna Janjević Popović, dugogodišnja dečija psihološkinja.
„Oni nemaju roditeljsku odgovornost, niti paniku koja se javlja kod mladih roditelja i zato imaju želju da ugađaju i učine deci vreme što zanimljivijim“, objašnjava za BBC na srpskom.
‘Deda, care’
Baš takvu ulogu u životu Nikole Stojanovića imao je njegov deda Jovan.
Svi su živeli u jednom stanu, te su baka i deka bili sastavni deo njegovog života.
„Ako mama i tata kažu ne, a on kaže da, za mene je to bilo dovoljno i umeo sam ponekad to i da zloupotrebljavam.
„Kasnije sam shvatio da to i nije bilo dobro rešenje, jer se time u neku ruku poništavao autoritet mojih roditelja, ali u tom trenutku, kada si klinac, jedino o čemu razmišljaš jeste da imaš dozvolu i pomisliš: ‘To, deda, care'“, priseća se 31-godišnji Stojanović za BBC.
Deda Jovan je bio čovek vojničkog kova, pilot u penziji, što se odražavalo u njegovom govoru i hodanju.
Odrastao je na selu.
Kada je otišao u penziju, satima bi bio u vinogradu i maloj bašti oko dvospratne kuće.
Tu ljubav preneo je i na unuke.
Nikola je uz njega zavoleo Partizan.
„Prve utakmice gledao sam sa njim, pod njegovim uticajem krenuo sam da se bavim sportom.
„Bio je glavna podrška, neko ko je uvek bio tu, hteo i želeo da pomogne“, priča.
Deda Jovan nije mnogo govorio, ali kada jeste, znalo se da se sa njim ne raspravlja.
Kako je zbog posla često bio odsutan, nije ostvario toliko blizak odnos sa Nikolinim ocem.
„Sad mi se čini da je želeo da to nadomesti sa mnom i mojim mlađim bratom.
„Mi smo mu bili slaba tačka i sve nam je bilo dopušteno“, dodaje.
Kaže da je njegov deka umeo da čuva tajne i mogao si da mu kažeš kako stoje stvari, a da za uzvrat dobiješ savet bez osuđivanja.
Nikola je danas otac dvogodišnjeg dečaka, ali nema dilemu da su bake i deke – treći roditelj.
„Sve što majka i otac ne mogu da stignu, tu su oni“, kaže ovaj inženjer.
„Treći“ roditelj je pre 16 godina postala i Dušica Savković, a seća se kako je i sama odrastala uz baku sredinom prošlog veka.
„Majkica, kako smo je zvali, bila je osoba koju sam najviše volela. Imala je 14 unučića i trudila se da nikog ne zapostavi“, priča ova 73-godišnjakinja za BBC na srpskom.
Na pomen bakinog imena blago joj zadrhti glas.
Iako stidljiva u mladosti, baki je mogla da poveri šta je tišti i znala je da će je saslušati i razumeti.
Upijala je njene reči koje danas ponavlja sopstvenim unucima.
„Nikad nemoj da ostavljaš garderobu naopačke, ništa u životu ne treba bude izokrenuto, pa ni rukav.
„Ostalo mi je u sećanju, iako nisam odmah razumela njene reči, ali danas sa ovoliko godina znam da je mislila koliko je važno ispraviti i izgladiti stvari i probleme“, dodaje Savković.
Vesna Janjević Popović navodi da mnoge antropološke studije ukazuju na značajnu ulogu baka i deka još iz perioda kada su ljudi živeli u pećinama.
„Oni su još tada bili dodatni izvor podrške, koji je značajno poboljšavao zdravlje dece.
„Ljudska vrsta je napredovala zahvaljujući bakama“, citira Popović zaključak jednog antropološkog rada.
Mnoga istraživanja pokazuju da deca koja provode vreme sa babama i dedama nisu sklona depresiji i anksioznosti.
Uz njih više razumeju ko su i ko su im roditelji.
Ovaj odnos je delotvoran i u drugom smeru.
Studija britanske Nacionalne službe za zdravstvo pokazuje da se kod baka koje su jednom nedeljno brinule o deci, smanjio rizik od Alchajmerove bolesti.
Ipak, savremeni način života uticao je i na ovaj odnos.
Sve je više baka i deka koji kasnije odlaze u penziju, te je vreme koje provode sa unucima znatno manje u poređenju sa prethodnim generacijama.
Mnogi parovi više i ne žive u gradovima gde su im roditelji, pa se bake i deke posećuju tokom praznika.
„Mi to ponekad zovemo usamljeničkim odrastanjem, ali je takvo vreme i ne možete mnogi uticati na to“, kaže psihološkinja Popović.
Izvor: BBC na srpskom