Децо, будите фини према теткицама, оне ће вас уписати на факултет

мај 29, 2015

 
Ово је прича коју испричам сваком ко ме пита како сам уписао факултет као што је Принстон. Било је то 2003. године.
У нашој гимназији имали смо доста теткица (оних које пазе да у ходницима буде мир и ред), већином старијих жена у пензији које нису желеле мирне пензионерске дане, већ посао који није претежак, а пружа им прилику да прекрате усамљеност и осећају се корисно. Све су оне у принципу љубазне, али налети понека намргођена која је решила да заводи ред и дисциплину.
SRPOTJLunchLady16102013b
Ипак, једна се посебно издвајала. Звала се Роуз и била је најсимпатичнија и најдружељубивија од свих. Увек би током ручка мало ћаскала с мојим друштвом и са мном, бринући да не упадамо у неке тинејџерске проблеме и да не запостављамо учење. Све у свему, једна фина жена која је, ваљда, знала да смо добра деца и бринула да то тако и остане. Нисмо знали ништа о њој, али нам је због свега овога била баш драга.
Те 2003. године, завршавао сам средњу школу и пријавио се, између осталог, на Принстон. Неких недељу дана пре него што сам очекивао да стигне одговор, Роуз ме је сваког дана питала: „Има ли нешто ново? Јеси ли примљен?” Сваког дана, без изузетка. Мало ми је то већ досадило, поред све напетости око уписа, није ми требало да ме неко свакодневно запиткује, па сам јој рекао: „Роуз, чим сазнам, одмах ћу Вам рећи.”
Једног поподнева те недеље дошао сам кући раније јер сам завршио све обавезе и покупио пошту из сандучета. Ту је било и велико писмо из Принстона. Не знам ни сам како сам га отворио, али је деловало да траје читаву вечност. Прва речи коју сам прочитао била је: „Честитамо!”
Нормално, био сам толико узбуђен да сам истог секунда кренуо назад у школу да кажем свима. Налетео сам у току часа, па у ходницима није било никог, осим, наравно, Роуз.
„Роуз! Примљен сам!”
„Знам! Немаш појма колико сам срећна због тебе!”
„Ха? Како то мислите, знате?”
„Једва сам ових неколико дана издржала да ти не кажем, али знам још од прошле недеље. Зато сам те запиткивала сваког дана.”
Не разумем. Откуд би теткица могла да сазна да сам примљен на фаултет пре мене?!
Па, испоставило се да је Роуз, пре него што је почела да ради у нашој школи, била асистент једног утицајног бизнисмена који је студирао на Принстону и био и даље укључен у дешавања на Универзитету и веома утицајан.
Кад је сазнала да сам се и ја пријавио, позвала га је. Онда је он обавио неколико позива и јавио јој да сам примљен, како каже, својом заслугом, без његовог утицаја. Никад нисам сазнао да ли је то заиста тако, иако ме је Роуз убеђивала да јесте.
Било како било, када ме питају како сам упао на Принстон, ја само кажем да ме је убацила школска теткица.
Моја поента је – децо, будите фини према теткицама. Оне ће вам средити упис на факултет.
 
Аутор: Лев Берлин, дипломирао на Принстону 2007 и данас је власник софтверске компаније ReciPal.
Приредила: А.Ц.
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Децо, будите фини према теткицама, оне ће вас уписати на факултет"

  1. ana каже:

    Kod nas tetkice, vozači, sekretarice, portiri… mogu da ti srede šta poželiš.
    Uz dužno poštovanje svih zanimanja.
    Ko razume shvatiće.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама