Сад кад су деца распаковала поклоне испод јелке, погледала их, поиграла се сат или два и вероватно их сместила у неки ћошак собе, хајде да видимо – шта је Деда Мраз СТВАРНО требало да им донесе, да се мало потрудио? Не Плејстејшн 5 и Лего коцкице, већ ствари које им заиста требају за нормалан живот и будућност.
1. Ваздух који се може дисати – сваки дан, не само кад дува ветар
У 2025. години ваздух у Србији је у многим градовима и даље озбиљан здравствени проблем. Деца у градовима попут Лесковца, Ваљева, Новог Пазара и Београда дишу изузетно лош ваздух. И нема никаквих назнака да ће то бити решено СИСТЕМСКИ.
Током 2025. и крајем године, Београд је повремено био међу најзагађенијим градовима на свету према међународним листама, што указује на то да проблем остаје дубоко укорењен и да се не решава довољно брзо.
Шта може: Обавезна гасификација, субвенције за замену фосилних горива, стриктне казне за спаљивање отпада. Филтери у неким београдским школама постоје, али каква је корист кад деца морају да изађу и напоље? Системско решење је једина опција – ово није проблем који се решава са пар пречистача ваздуха у учионицама.
Ето, можда уместо електричног тротинета то буде бољи поклон, Деда Мразе?
2. Школе које не изгледају као да су се зауставиле 1985. године
У Краљеву постоје школарци који врше нужду на чучавцима, у већини школа нема сапуна ни да деца руке оперуа, а велики број кабина нема чак ни врата. У 21. веку. У Европи.
Да, било је улагања. У Сремској Митровици је 2022. реновирање тоалета у једној школи коштало 2.700.000 динара (нешто више од 20.000 евра) и то је било довољно значајно да се о томе одржи свечано отварање. Замислите – свечано отварање школског тоалета у 21. веку.
Шта може да се уради: Петогодишњи план обнове свих школа са јасним приоритетима: прво санитарије, грејање и основна инфраструктура, па тек онда све остало. Транспарентни тендери, обавезна контрола квалитета, јавно доступни трошкови. Ово није „жеља“ – ово је минимум за цивилизовано образовање.
3. Наставници који су ту јер желе да буду ту
Просечна нето плата просветних радника је око хиљаду евра. То је мање од (велике) већине занимања за које је потребна виша или висока стручна спрема. Професори са магистратуром, двадесет година искуства, често зарађују мање од банкарског службеника или програмера почетника.
Резултат? Факултети попут Географског и Хемијског имају огроман проблем са попуњавањем наставничких смерова – Географски факултет је остао са 100 упражњених индекса, док се студенти који се образују за наставнике хемије означавају као „дефицитарни“. Млади људи бирају било шта друго – боље плаћено, мање стреса, више поштовања.
Конкретно: Драстично повећање плата које прати (не заостаје за) привредним растом. Стипендије за најбоље студенте који упишу наставничке смерове. Статус у друштву који одговара одговорности посла. Наставник не би смео да бира између свог позива и пристојног живота. На овај начин деца би добила школе какве заслужују.
4. Психолошка подршка која није само за најтеже случајеве
У 1.766 школа у Србији запослено је 2.605 педагога и психолога. То значи да један психолог или педагог брине о стотинама ученика истовремено. Понекад и о 1.000 њих. Више од 1.800 психолога и педагога из школа основало је неформално удружење како би скренуло пажњу на то да је број деце којима је потребна стручна помоћ драстично повећан, а истраживања показују да се Србија налази при самом врху земаља са значајним процентом деце којима је потребна стручна помоћ и подршка.
Скоро петина деце (19,7%) испуњава најмање један дијагностички критеријум менталног поремећаја. То није само „тинејџерска криза“ – то је здравствени проблем који захтева озбиљан одговор.
Конкретно: Драстично повећање броја школских психолога и педагога. Доступност преко целе године. Смањење административних обавеза како би могли стварно да раде са децом. Дестигматизација менталног здравља – да није срамота тражити помоћ.
5. Безбедност од насиља – системски, не реактивно
Око 56 одсто ученика истиче да се насиље десило у њиховом непосредном окружењу, 28 процената сведочи о дигиталном насиљу, а 24 одсто пријављује и једно и друго, показује национално истраживање спроведено крајем 2024. године у склопу пројекта Превенција вршњачког насиља у школама.
На платформи „Чувам те“ забележено је више од 2.000 случајева пријава насилничког понашања од маја 2023. године до данас.
Конкретно: Протоколи са јасним корацима, обавезно пријављивање и праћење сваког случаја, рад са насилницима (не само кажњавање), заштита жртава, едукација родитеља. Систем који превенцију ставља изнад интервенције.
6. Једнакост шанси – не само на папиру
Дете из Београда има приступ туторима, курсевима, музејима, библиотекама, спортским клубовима. Дете из Сјенице, Неготина, Лесковца – нема. Разлика у образовним шансама је огромна и структурална.
Конкретно: Национални програм бесплатних ваннаставних активности (спорт, језици, програмирање, музика) у свим општинама. Не кроз приватне школе – него преко домова културе, библиотека, школа. Дигиталне платформе са квалитетним садржајем, доступне свима. Једнаке шансе од Врања до Суботице.
7. Систем оцењивања из 21. века
Деца уче напамет, то онда понове на тесту, забораве сутрадан. Ко најбрже запамти, тај је најуспешнији. Критичко мишљење, креативност, решавање проблема – све то систем игнорише или кажњава.
Конкретно: Формативно оцењивање, пројекти уместо само тестова, вредновање процеса учења а не само резултата. Обука наставника за модерне методе евалуације. Ово није „спуштање стандарда“ – ово је враћање смисла учењу.
8. Право на детињство – без преоптерећења
Деца полазе у школу са 6,5 година и уче по 6-7 часова дневно, плус домаћи задаци. Викендом поново учење, спремање за писмене, контролне, одговарања. Нема времена за игру, досаду, истраживање. Систем производи исцрпљену децу пуну анксиозности.
Конкретно: Смањење градива (не квалитета), мање домаћих задатака, забрана задавања преко распуста (па и викенда), више физичког васпитања и уметности. То није „олабављење стандарда“ – то је враћање здравог разума.
9. Нада – најважније од свега
Деца треба да осете да има смисла остати овде. Да се труд исплати. Да ће систем бити ту за њих, а не против њих. Да њихова будућност не зависи од тога да ли ће морати да оду.
Ништа од овога није нереално. Нису нам потребне милијарде (мада би помогле). Потребна нам је политичка воља, приоритизација и системски приступ.
Па, Деда Мразе, можеш ли?