Sad kad su deca raspakovala poklone ispod jelke, pogledala ih, poigrala se sat ili dva i verovatno ih smestila u neki ćošak sobe, hajde da vidimo – šta je Deda Mraz STVARNO trebalo da im donese, da se malo potrudio? Ne Plejstejšn 5 i Lego kockice, već stvari koje im zaista trebaju za normalan život i budućnost.
1. Vazduh koji se može disati – svaki dan, ne samo kad duva vetar
U 2025. godini vazduh u Srbiji je u mnogim gradovima i dalje ozbiljan zdravstveni problem. Deca u gradovima poput Leskovca, Valjeva, Novog Pazara i Beograda dišu izuzetno loš vazduh. I nema nikakvih naznaka da će to biti rešeno SISTEMSKI.
Tokom 2025. i krajem godine, Beograd je povremeno bio među najzagađenijim gradovima na svetu prema međunarodnim listama, što ukazuje na to da problem ostaje duboko ukorenjen i da se ne rešava dovoljno brzo.
Šta može: Obavezna gasifikacija, subvencije za zamenu fosilnih goriva, striktne kazne za spaljivanje otpada. Filteri u nekim beogradskim školama postoje, ali kakva je korist kad deca moraju da izađu i napolje? Sistemsko rešenje je jedina opcija – ovo nije problem koji se rešava sa par prečistača vazduha u učionicama.
Eto, možda umesto električnog trotineta to bude bolji poklon, Deda Mraze?
2. Škole koje ne izgledaju kao da su se zaustavile 1985. godine
U Kraljevu postoje školarci koji vrše nuždu na čučavcima, u većini škola nema sapuna ni da deca ruke operua, a veliki broj kabina nema čak ni vrata. U 21. veku. U Evropi.
Da, bilo je ulaganja. U Sremskoj Mitrovici je 2022. renoviranje toaleta u jednoj školi koštalo 2.700.000 dinara (nešto više od 20.000 evra) i to je bilo dovoljno značajno da se o tome održi svečano otvaranje. Zamislite – svečano otvaranje školskog toaleta u 21. veku.
Šta može da se uradi: Petogodišnji plan obnove svih škola sa jasnim prioritetima: prvo sanitarije, grejanje i osnovna infrastruktura, pa tek onda sve ostalo. Transparentni tenderi, obavezna kontrola kvaliteta, javno dostupni troškovi. Ovo nije „želja“ – ovo je minimum za civilizovano obrazovanje.
3. Nastavnici koji su tu jer žele da budu tu
Prosečna neto plata prosvetnih radnika je oko hiljadu evra. To je manje od (velike) većine zanimanja za koje je potrebna viša ili visoka stručna sprema. Profesori sa magistraturom, dvadeset godina iskustva, često zarađuju manje od bankarskog službenika ili programera početnika.
Rezultat? Fakulteti poput Geografskog i Hemijskog imaju ogroman problem sa popunjavanjem nastavničkih smerova – Geografski fakultet je ostao sa 100 upražnjenih indeksa, dok se studenti koji se obrazuju za nastavnike hemije označavaju kao „deficitarni“. Mladi ljudi biraju bilo šta drugo – bolje plaćeno, manje stresa, više poštovanja.
Konkretno: Drastično povećanje plata koje prati (ne zaostaje za) privrednim rastom. Stipendije za najbolje studente koji upišu nastavničke smerove. Status u društvu koji odgovara odgovornosti posla. Nastavnik ne bi smeo da bira između svog poziva i pristojnog života. Na ovaj način deca bi dobila škole kakve zaslužuju.
4. Psihološka podrška koja nije samo za najteže slučajeve
U 1.766 škola u Srbiji zaposleno je 2.605 pedagoga i psihologa. To znači da jedan psiholog ili pedagog brine o stotinama učenika istovremeno. Ponekad i o 1.000 njih. Više od 1.800 psihologa i pedagoga iz škola osnovalo je neformalno udruženje kako bi skrenulo pažnju na to da je broj dece kojima je potrebna stručna pomoć drastično povećan, a istraživanja pokazuju da se Srbija nalazi pri samom vrhu zemalja sa značajnim procentom dece kojima je potrebna stručna pomoć i podrška.
Skoro petina dece (19,7%) ispunjava najmanje jedan dijagnostički kriterijum mentalnog poremećaja. To nije samo „tinejdžerska kriza“ – to je zdravstveni problem koji zahteva ozbiljan odgovor.
Konkretno: Drastično povećanje broja školskih psihologa i pedagoga. Dostupnost preko cele godine. Smanjenje administrativnih obaveza kako bi mogli stvarno da rade sa decom. Destigmatizacija mentalnog zdravlja – da nije sramota tražiti pomoć.
5. Bezbednost od nasilja – sistemski, ne reaktivno
Oko 56 odsto učenika ističe da se nasilje desilo u njihovom neposrednom okruženju, 28 procenata svedoči o digitalnom nasilju, a 24 odsto prijavljuje i jedno i drugo, pokazuje nacionalno istraživanje sprovedeno krajem 2024. godine u sklopu projekta Prevencija vršnjačkog nasilja u školama.
Na platformi „Čuvam te“ zabeleženo je više od 2.000 slučajeva prijava nasilničkog ponašanja od maja 2023. godine do danas.
Konkretno: Protokoli sa jasnim koracima, obavezno prijavljivanje i praćenje svakog slučaja, rad sa nasilnicima (ne samo kažnjavanje), zaštita žrtava, edukacija roditelja. Sistem koji prevenciju stavlja iznad intervencije.
6. Jednakost šansi – ne samo na papiru
Dete iz Beograda ima pristup tutorima, kursevima, muzejima, bibliotekama, sportskim klubovima. Dete iz Sjenice, Negotina, Leskovca – nema. Razlika u obrazovnim šansama je ogromna i strukturalna.
Konkretno: Nacionalni program besplatnih vannastavnih aktivnosti (sport, jezici, programiranje, muzika) u svim opštinama. Ne kroz privatne škole – nego preko domova kulture, biblioteka, škola. Digitalne platforme sa kvalitetnim sadržajem, dostupne svima. Jednake šanse od Vranja do Subotice.
7. Sistem ocenjivanja iz 21. veka
Deca uče napamet, to onda ponove na testu, zaborave sutradan. Ko najbrže zapamti, taj je najuspešniji. Kritičko mišljenje, kreativnost, rešavanje problema – sve to sistem ignoriše ili kažnjava.
Konkretno: Formativno ocenjivanje, projekti umesto samo testova, vrednovanje procesa učenja a ne samo rezultata. Obuka nastavnika za moderne metode evaluacije. Ovo nije „spuštanje standarda“ – ovo je vraćanje smisla učenju.
8. Pravo na detinjstvo – bez preopterećenja
Deca polaze u školu sa 6,5 godina i uče po 6-7 časova dnevno, plus domaći zadaci. Vikendom ponovo učenje, spremanje za pismene, kontrolne, odgovaranja. Nema vremena za igru, dosadu, istraživanje. Sistem proizvodi iscrpljenu decu punu anksioznosti.
Konkretno: Smanjenje gradiva (ne kvaliteta), manje domaćih zadataka, zabrana zadavanja preko raspusta (pa i vikenda), više fizičkog vaspitanja i umetnosti. To nije „olabavljenje standarda“ – to je vraćanje zdravog razuma.
9. Nada – najvažnije od svega
Deca treba da osete da ima smisla ostati ovde. Da se trud isplati. Da će sistem biti tu za njih, a ne protiv njih. Da njihova budućnost ne zavisi od toga da li će morati da odu.
Ništa od ovoga nije nerealno. Nisu nam potrebne milijarde (mada bi pomogle). Potrebna nam je politička volja, prioritizacija i sistemski pristup.
Pa, Deda Mraze, možeš li?