Било је тих криза и хвала богу биће их још, али некад се чини да је цео живот једна дуга криза са кратким предасима између. Растемо, развијамо се, па онда мало стагнирамо, па нас нешто опали да не знамо где смо, онда опет растемо и развијамо се и нико не зна када ће проћи. И да ли ће?
Смешна смо бића ми људи. Сваком његова мука највећа. Слепи код очију, често промрзлог срца. Туђа нас мука дотакне тек повремено, тек када је гигантских размера (као поплаве недавно). А ове мале, свакодневне муке и борбе, људи поред нас, не видимо или се правимо да их не видимо. Тако нам ваљда лакше…
Ко ће га знати?
И тако иде, неком добро, некоме мање добро, али све једно поред другог, нема преплитања и дотицања у тој трци на дуге стазе. Када стигнеш на циљ и окренеш се иза себе, рачунаће се само то колико си пута застао да пружиш руку, помогнеш да неко устане, потурио раме, поделио гутљај воде и комад хлеба. Само то ће се рачунати.
Јер у трци, званој живот, нема победника, нема губитника. Има само сабораца и пријатеља. Само то се рачуна, све остало је безвредно и пролазно. Само тренуци искрене среће и љубави остају ту негде око нас.
Често се сетим Дефиниција успеха Ралфа Алда Емерсона. Дивна је, мудра, дубока и каже све што требамо знати:
“Смејати се често и много;
задобити поштовање паметних људи и љубав деце;
зарадити поштовање искрених критичара и издржати издају лажних пријатеља;
уживати у лепоти;
налазити најбоље у другима;
учинити свет бар мало бољим – било да се ради о здравом детету, лепој башти или промени на боље у друштву;
знати да је бар неко лакше дисао јер си ти живео.”
Е то ја зовем успехом!
Извор:porodicni.blogspot.com