Ljudi postaju gluplji. Možda zvuči ružno, surovo, preterano, ali to je, prema nauci – činjenica. Istraživanja su prilično jasno pokazala da su nivoi IQ počeli drastično da opadaju.
Iako sam nivo izmerene inteligencije nije baš stopostotan pokazatelj toga koliko je neko pametan, jeste dobra polazna tačka. Viši nivoi IQ najčešće znače i viši nivo akademskog postignuća, pa čak i dugovečnost. Uz to, zanimljiv je i podatak da su nacije koje imaju viši prosečan kvocijent inteligencije ujedno imaju i bolji ekonomski rast i viša naučna postignuća.
Ipak, decenije istraživanja pokazale su ozbiljan pad količnika inteligencije, globalno. U studijama koje su obuhvatile više zemalja, pad je primećen u Skandinaviji, Velikoj Britaniji. Nemačkoj, Francuskoj i Australiji. Sigurno primećujete – u onim najrazvijenijim, ekonomski najjačim zemljama.
Norveški istraživači analizirali su nivoe inteligencije norveških muškaraca rođenih između 1962. i 1991. godine i otkrili da je količnik rastao između 1962. i 1975. i to za ukupno 3 procentna poena. Nakon 1975. počeo je da opada, kontinuirano.
Postoji nekoliko teorija zbog čega je to tako, a jedna od njih uključuje imigraciju kao razlog. U filmu Idiokratija, sugeriše se da su porodice sa nižim količnikom inteligencije one sa većim brojem dece, čime uzrokuju opšti pad IQ.
„Ali nije istina da manje inteligentni ljudi imaju veći broj dece od inteligentnih. Taj pad ima neke veze sa okruženjem jer se vide razlike u istoj porodici, kod dece rođene sa većom razlikom.“ rekao je Ole Rogeberg, jedan od autora studije.
Inteligencija je nasledna pa su dugo istraživači pretpostavljali da će ljudi sa višim kvocijentom inteligencije imati pametniju decu. Pored toga, verovalo se da ljudi niže inteligencije imaju više dece i time doprinose opštem smanjenju količnika i tako s vremenom „zaglupeti“ naciju.
„Glavno i najinteresantnije otkriće nije samo to da postoji pad IQ“ rekao je Rogeberg. „Najzanimljivija stvar je to što se razlika mogla videti u istoj porodici.“
Neki krive faktore okruženja, poput poslova koji zahtevaju manje umnog rada i uređaja koji nam ne dozvoljavaju da se fokusiramo, pa čak i razmišljaju umesto nas. Pominje se i hrana koja ima sve manje korisnih nutrijenata. I iako bi bilo lakše kad bismo mogli da nađemo jednog „krivca“, velika je verovatnoća da je zapravo sklop više različitih faktora doprineo tome da su generacije sve manje inteligentne.