U poslednje vreme javila se sumnja da elektronske forme provere znanja učenika nisu pouzdana osnova za ocenjivanje u sadašnjim uslovima organizacije nastave na daljinu. Ističe se zapažanje da roditelji učenika pomažu svojoj deci u davanju odgovora na postavljane zadatke, pa se postavlja pitanje da li se ocenjuju učenici ili roditelji? U vezi sa tim hteo bih izneti nekoliko važnih napomena.
Brojna istraživanja iz oblasti pedagoške evaluacije pokazuju da tradicionalno usmeno i pismeno ispitivanje, kakvo uobičajeno imamo u našim školama, predstavlja nesiguran, nepouzdan metrijski materijal za iskazivanje postignuća učenika u vidu petostepene numeričke skale ili opisnih ocena. Mnogi istraživači ukazuju da je ocenjivanje najbolesnije tkivo savremenog obrazovanja ne samo kod nas, već i u svetu. Kriterijum ocenjivanja nastavnika je veoma nepouzdan i sličan kretanju broda na olujnom moru, kako je to slikovito iskazao Ramiro Bujas. Kriterijum se podiže i spušta zavisno od pojedinih subjektivnih faktora ocenjivanja. Mnogi faktori kao što su: halo-efekat, lična jednačina nastavnika, greška centralne tendencije, kontrasta i dr. (o kojima se ovde ne može detaljno govoriti), utiču na subjektivnost i nepouzdanost školskih ocena. U pojedinim istraživanjima se ističe da je važnije za učenika ko ga ispituje, nego stvarni fond znanja kojim raspolaže. Rekao bih da pitanje objektivnosti i pouzdanosti školske ocene nije vezano samo za trenutnu situaciju.
Dalje, treba praviti razliku između tradicionalnog ocenjivanja i vrednovanja. Dva učenika, istog nivoa znanja, mogu imati različite ocene zavisno od uslova u kojima su ta znanja sticali. Ako učenik u teškim uslovima, malom stanu, konfliktnim porodičnim odnosima uspe da od 5 zadataka tačno reši 3 zadatka, njegov uspeh „vredi“ koliko i uspeh drugog učenika koji je u dobrim uslovima (ima svoju sobu, harmoničnu porodicu, savremena tehnička sredstva, pristup internetu, biblioteku i sl.) rešio svih 5 zadataka. Treba se prisetiti u ovom vremenu i poznate lestvice faktora prilikom vrednovanja postignuća učenika, tzv. ZRISO skale (Znanje; Radne navike; Interesovanja; Subjektivne mogućnosti; Objektivne mogućnosti-uslovi). Kroz mrežu svih pomenutih faktora treba „provući“ (vrednovati) postignuća učenika. Zato je važno da učitelji, nastavnici i profesori dobro poznaju svoje učenike, njihove porodične prilike, subjektivne mogućnosti i takva saznanja uključuju u proces vrednovanja. Suština je da se meri napredovanje svakog pojedinca u zavisnosti od subjektivnih i objektivnih okolnosti u kojima se razvija. Naravno, postoje i drugi elementi vrednovanja o kojima ovom prilikom nećemo govoriti. Uveren sam da sadašnje okolnosti, u kojima je korona virus stvorio krajnje otežane uslove za rad i učenje učenika, treba uzeti u obzir prilikom vrednovanja njihovih postignuća. To su objektivne okolnosti i neminovno je da utiču na proces vrednovanja i ocenjivanja. Nađeno je veoma dobro rešenje za organizaciju nastave na daljinu. Ova neočekivana situacija, verovatno nas je „prisilila“ da nađemo kreativno rešenje, pri čemu smo uvereni da je to samo uvod u temeljnije proučavanje digitalnih modela nastave koji mogu doprineti efikasnijoj organizaciji nastavnog procesa u školi.
Elektronske forme provere znanja se stavljaju pod veliku sumnju jer navodno vrednuju znanja roditelja, a manje znanja učenika. Da li je baš tako? Ako bi takve forme i uticale da roditelji pomažu svojoj deci, to bi sa pedagoškog aspekta bila pozitivna činjenica. Bilo bi veoma korisno kada bi roditelji davali podršku svojoj deci i pomagali im u procesu učenja tokom cele školske godine, ali to je prava retkost. Međutim, teško da bi roditelji, čak i onih 10% sa visokoškolskim obrazovanjem, mogli ukazati neku značajniju pomoć svojoj deci iz pojedinih predmeta čak i u mlađim razredima, a kamoli učenicima drugog ciklusa ili srednjih škola. Mislim da je takav prigovor preteran u ovim okolnostima i da je učešće roditelja u radu učenika ukupne populacije zanemarljivo. Takođe, reč je o nekoliko ocena koje učenici dobijaju u poslednjem tromesečju i koje ne mogu statistički značajno menjati uspeh đaka iz pojedinih nastavnih predmeta.
Prepisivanje iz knjiga i drugih izvora je moguće u svim uslovima, pa i tokom neposredne pismene ili usmene provere znanja u redovnim učioničkim uslovima. Međutim, eliminisanje ovih parazitarnih faktora moguće je u velikom stepenu odstraniti procenom objektivno potrebnog vremena za rešavanje pojedinih zadataka. Ako učenik ne zna i mora da traži odgovor u knjizi on će“ potrošiti“ vreme na traganje i neće stići da reši test u predviđenom vremenu. Ako pak zna gde se nalazi odgovor u udžbeniku, na kojoj strani i brzo ga pronađe, to je već korisno znanje i treba ga pozitivno valorizovati. Takođe treba imati u vidu da postoji veliki broj nastavnika koji učenicima ne daje testove za ispitivanje memorijskih, reproduktivnih znanja (koja se ionako brzo zaboravljaju), već daju zadatke u kojima treba primeniti znanja u rešavanju praktičnih i svakodnevnih problema. Prilikom rešavanja takvih zahteva poželjno je koristiti knjige, enciklopedije i druge štampane izvore koji su učenicima dostupni.
Treba istaći da funkcija ocenjivanja nije samo merenje znanja učenika. Ocenjivanje ima daleko širu ulogu. Vrednovanje je u funkciji podsticanja rada učenika ali i nastavnika. Vrednovanje treba da prati svaki korak dečije aktivnosti. Učenik uvek mora znati na čemu je, šta zna, a šta ne zna, da greške ispravlja i dobro naučeno još bolje utemelji. Ako je od 10 pitanja učenik odgovorio na 7, on je obavešten šta treba da radi, odnosno da nauči sadržaje koji nominalno pokrivaju odgovore na tri preostala pitanja koja nije znao. Vrednovanje je snažan motivacioni faktor. Trebalo bi da vrednovanjem i samovrednovanjem nastavnik vodi učenika do uspeha. Povratna informacija je mera sistemske utemeljenosti nastavnog procesa. Sistem je povezanost delova u skladnu, jedinstvenu oraganizacionu celinu koji je usmeren prema jedinstvenom cilju. Treba težiti da nastava i učenje u svim okolnostima koliko je moguće budu sistemski zasnovani. Suprotno sistemu stoji entropija. Entropija je mera neorganizovanosti. To su prazni hodovi. Drugačiji stav pozornosti, gotovosti i motivisanosti ispoljavaju učenici ako očekuju vrednovanje i povratnu informaciju na kraju procesa učenja. Zato je važno da i u ovom periodu postoje ocene kao vid povratne informacije o radu učenika i nastavnika. Povratna informacija omogućava nastavnicima da planiraju sledeće korake u radu sa učenicima. Treba se podsetiti petominutnih ispitivanja (mikro testova od 5 pitanja) koja su primenjivana šezdesetih, sedamdestih i osamdesetih godina prošlog veka. Ova ispitivanja na kraju časa bila su uneta u praksu svih škola. U pripremama nastavnika za svaki čas je figurirala povratna informacija. Na kraju svake teme su praktikovana tematska ispitivanja. Nije trebalo Pravilnikom propisivati da u polugodištu učenik mora biti ocenjen četiri puta. To se ovakvom praksom događalo jednom u mesecu. Svaki nastavnik je izrađivao i primenjivao mikro testove. Devedesetih godina, po ukidanju regionalnih zavoda za unapređivanje obrazovanje, ova dobra praksa kontinuiranog i blagovremenog praćenja i vrednovanja rada učenika je nestala iz naših škola.
Danas imamo moćnu informacionu tehnologiju – veštačku inteligenciju koja može preporoditi sistem pedagoške evaluacije u našim školama. Ona sigurno može da doprinese da svaki učenik, sistemom vrednovanja i samovrednovanja, bude podržan i vođen do uspeha, da napreduje i bude uspešan prema meri svojih mogućnosti – sopstvenih ličnosnih potencijala. Verujem da će posle ovih veoma nepovoljnih okolnosti biti utemeljena bolja informatičko tehnološka rešenja u organizaciji i evaluaciji delotvornijeg nastavnog procesa. Zajednica učiteljskih fakulteta već je uključena u brojne projekte za unapređenje kvaliteta nastave u saradnji sa Ministarstvom prosvete, pa se nadam da ćemo kao naučne institucije dati i značajan doprinos ovoj oblasti.
Na osnovu dostupne analize dosadašnjeg rada u vanrednim okolnostima, moglo bi se zaključiti da su Ministarstvo prosvete i cela Vlada učinili velike napore, odradili ogroman posao i tako aktivirali učenike u svojim domovima nastavom na daljinu, koja je veoma dobro prihvaćena od većine učenika, nastavnika i roditelja. Vrednovanje znanja nastavnici i učitelji rade na više nivoa, u različitim oblicima i kroz interakciju sa učenicima. Očekujemo da će učitelji pokazati i najbolje rezultate, jer imaju uvid u celokupan rad učenika, kao i njihove navike, te je mogućnost da naprave grešku najmanja. Smatram da svaka provera znanja deluje motivišuće na učenike, tako da ukoliko bi je potpuno izbacili, postoji opravdana bojazan da bi veći broj učenika odustao od praćenja nastave na daljinu i aktivnog učenja do kraja školske godine. Ako već pravimo male greške, bolje je da ih pravimo u korist učenika, a ne na njihovu štetu. Svakako će nastavnici na početku sledeće školske godine putem inicijalnih testova proveriti znanja učenika i eventualno popuniti praznine ukoliko su nastale u ovom periodu. Konačno, verujem da bi univerzitetski profesori trebalo da predlažu rešenja, analiziraju eventualne probleme, te da aktivno doprinesu podizanju kvaliteta obrazovanja ne samo u redovnim, već i vanrednim okolnostima u kojima se danas nalazimo. Mnogo je lakše kritikovati postojeća rešenja, bez konkretnih predloga, detaljnije analize svih aspekata i posledica vrednovanja rada učenika. U trijadi učenik, nastavnik, profesor univerziteta koji obrazuje nastavnike, najodgovorniji je ovaj poslednji, kako je to jednom istakao ugledni profesor našeg fakulteta. Želeo bih da istaknem saradnju između fakulteta Univerziteta u Beogradu, na kome se analizira više platformi za obrazovanje na daljinu i kombinuju najbolja rešenja. Predlažem svim ekspertima u oblasti obrazovanja da zajedno sa Ministarstvom prosvete formiraju radnu grupu i da svojim konstruktivnim predlozima i analizama doprinesemo kvalitetnijem obrazovanju u Srbiji. Pozivam sve zainteresovane kolege da se uključe i pošalju predloge na mejl danimir.mandic@uf.bg.ac.rs i dusan.kicovic@mpn.gov.rs nakon čega će se sa Ministarstvom prosvete nastojati da se konstruktivno priđe rešavanju problema u obrazovanju sa kojima se trenutno suočavamo.
Dekan Učiteljskog fakultata u Beogradu, Prof. dr Danimir Mandić
Izvor: mpn.gov.rs