Deca su istovremeno i prazne table i obilje neponovljivosti. Postoji prostor dečije duše u koji se utiskuju neki određujući okviri i kriterijumi koje oni usvajaju kao trag nekog usmerenja. Treba im biti blizak u njihovom svetu, a opet biti autentičan i u strogosti i u ljubavi prema njima. To je možda 
ono što oni identifikuju kao najvažnije – koliko je naše postupanje autentično. Da li je strogost iz tačne strogosti ili nije, da li je ljubav spontana ili nije, to oni uvek osećaju. Često se dogodi da roditelji na deci iskaljuju svoje besove, neostvarenosti, probleme. Vrlo često deca budu žrtve naših slabosti, osećajući kako se to što činimo ne odnosi se na njih i sasvim ih promašuje. To smatram neautentičnim postupanjem, kada promašuješ nekoga na njegovom mestu, a time i samog sebe. Ako su krivi i dobiju za to adekvatnu grdnju, oni znaju da ta grdnja ima svoj konkretan uzrok u njima i oni osećaju da se tvoja strogost i tvoja grdnja odnosi na njih. Isto tako i ljubav; da li si sa njima usputno ili na bilo koji način nadomešćuješ nedostatak stvarnog prisustva u njihovom svetu, to takođe osećaju. Dete hoće da se oseća kao ličnost, da ga tretiraš kao njega samog.
(Nebojša Dugalić, dramski umetnik)