Већина родитеља се од најранијег доба труди да својој деци помогне да изграде осећање личне вредности тако што им јасно показује љубав и прихватање. Како волимо оне који су нама вредна, важна људска бића, изјављивање и показивање љубави на различите начине јесу потврда дететове вредности. Дете зна да га из љубави чувамо и штитимо од негативних искустава.
Како је родитељима њихово дете, поготово ако је једино, изузетно дете, они му јасно поручују да је такво. Зато оно поред доживљаја опште прихваћености има и доживљај своје посебне вредности.
Када закорачи у јавност, у спољашњи социјални свет, оно дете које је на основу прихваћености у својој породици, у интимном социјалном кругу, изградило веома позитивну слику о себи, често доживи „трауму јавности”.
Дете које је у породици научило да се свет врти око њега, не сналази се у групи деце у којој нико не обраћа пажњу на њега. Погрешно сматрајући да она друштвена правила која је научило у породици важе за цело друштво, па и за јавност, дете закључује да је оно криво што га други не прихватају и развија комплекс ниже вредности – да није довољно вредно да би било прихваћено.
Једне стид толико пасивизира да се социјално парализују када су у групи деце која их не прихвата. Док чекају да их други укључе и прихвате, они могу да покушају да се довољно „поправе” како би други увидели њихову вредност.
Други активно раде на томе да их што више других прихвати. Они развијају такав „имиџ” који би требало да им у њиховом социјалном кругу донесе популарност. Фантазирају о слави, о томе како ће их сви, па и непознати људи прихватати и волети, и што ће тако свима показати колико вреде.
Без обзира на висину њених реалних квалитета, свака одрасла личност је окружена са три сегмента јавности: људима који о њој мисле позитивно, онима који су према њој равнодушни и онима који је негативно доживљавају.
Емоционално зрела личност не мери своју вредност прихваћеношћу, тако да не сматра да мање вреди ако постоје људи који она не занима или који о њој мисле негативно. Она своје емоције инвестира ка оним људима у јавности који о њој мисле позитивно.
Особа која жели да је сви прихвате, друкчије вреднује сегменте јавности. Како жели да је сви прихвате, нису јој важни они који је прихватају, већ они који је не прихватају. Када успе да шармира некога коме раније није била симпатична, за њега губи интересовање када осети да је прихваћена.
Многи своју жељу за популарношћу задовољавају на друштвеним мрежама где пажљиво граде свој имиџ и негују своју публику, чинећи то много боље него у стварном животу. Веома заводљива илузија да живимо животом популарних јавних личности доприноси зависности од ових мрежа.
Аутор: Зоран Миливојевић
Извор: politika.rs