Као професорка немачког језика са преко десет година искуства и готово осам година искуства на позицији мајке, често добијам питања везана за право време за почетак учења страног језика.
Многи родитељи чули су да мала деца много боље и лакше уче стране језике, па тако с циљем да им осигурају најбоље могуће услове, уписују децу на часове енглеског још у предшколско доба. Делује да је за неку децу овај рани почетак заиста важна прекретница и да на часовима много тога науче, док се код друге деце помак при учењу страног језика не примећује. Због чега долази до ових разлика? Како да знамо када је прави моменат да дете почне да учи страни језик?
Да бих одговорила на ово (морам признати наизглед једноставно, али заправо врло комплексно) питање, морамо најпре разјаснити термин УЧЕЊЕ.
Како учимо?
Наш мозак састоји се од неурона, нервних ћелија, а међу њима се стварају везе. Учење представља изградњу неуронских мрежа. Замислимо неуронске мреже као полице у библиотеци.
Све оно што доживљавамо, видимо и чујемо назива се надражај. Хајде да замислимо да је сваки надражај књига. Наше књиге најпре се складиште у магацину – у краткорочном памћењу. Све оно што желимо да запамтимо током дуже времена потребно је помоћу неуронских веза и неуротрансмитера пребацити на полицу – у дугорочно сећање.
Информације о томе шта смо јели прошли понедељак за доручак, које боје нам је била мајица у суботу, колико је износио последњи рачун у супермаркету складиште се у краткорочно памћење и након краћег времена се бришу. Враћајући се на моју алузију о библиотеци, у одељењу краткорочног памћења „запослен је“ лимбички систем, који одређује да ли је тема о којој се говори релевантна и у складу са тим покушава да нађе начин да то повеже са другим неуронима.
Уколико лимбички систем процени да је нека тема важна, он надражај, „књигу“, шаље из одељења за краткорочно памћење (магацина) у одељење за другорочно памћење (у библиотеку). Да би надражај заиста остао запамћен у дугорочном памћењу, мора проћи још једну контролу пре „стављања на полицу“. Ову контролу врши „библиотекар“ по имену Префронтални Кортекс. Он оцењује колико је тема релевантна и покушава да нађе начин да је повеже са другим неуронима.
Дакле, још једном, лимбички систем процењује да ли је оно о чему се говори релевантно. Он представља емоције, без рационалног вредновања. Префронтални кортекс врши темељну когнитивну анализу и обавља преиспитивање садржаја. Префронтални кортекс пореди тренутни надражај са претходнима, али само уколико лимбички систем сигнализује „исплати се да потражиш везу за ово“.
Краткорочно и дугорочно памћење код деце
Код мале деце се свака врста вредновања да ли је нешто вредно памћења или не врши у лимбичком систему, односно све зависи од тога да ли им је нешто забавно, узбудљиво и интересантно. Ово се дешава због тога што мала деца још немају развијен префронтални кортекс.
Тек од седме године развија се део мозга који утиче на разум, рационалност, размишљање, контролу мисли, потискивање емоција, разумевање разлике између доброг и лошег, планирање и постављање циљева – префронтални кортекс.
С тим у вези, пре седме године не можемо говорити ни о каквом учењу, него о усвајању знања. Оном које се одвија у пријатном окружењу и игри. Деца сва знања о свету око себе УСВАЈАЈУ, „упијају као сунђери“ све оно што им је забавно, а оно што није забавно одбацују. Како би деца могла нешто да усвоје, „науче“, потребно је да лимбички систем каже „Јухууу, ово ми се допада!“. То не подразумева свесно складиштење информација као у старијем узрасту. Усвајање знања и учење су два потпуно различита научна концепта.
Курс енглеског и немачког језика у Berlitz-у конципиран је баш тако – да деца уче нови језик кроз игру и забавне активности. Деца у Berlitz-у свој час доживљавају као одлазак у играоницу, али ону која им помаже да усвоје нова знања, а да то и не примете. Докле год се играју деца су задовољна и довољно мотивисана да у тим играма користе страни језик. Дешава се да игре у којима учествују на часовима преносе и у кућни амбијент играјући се братом, сестром или другаром на исти начин као што се оно игра на часу.
Право време да дете крене да „учи“ страни језик је моменат када му се развије префронтални кортекс, тј. у седмој години. С обзиром на то да развој префронталног кортекса траје до 25. године, чисто теоријски, најбоље доба за учење страног језика је између 20. и 25. године, али у том случају није могуће имати савршен изговор (што морам напоменути, према најновијим стандардима за полагање међународно признатих тестова више није неопходно да би се добила диплома највишег степена).
Уколико желите да ваше дете почне што раније да усваја страни језик, најбољи период за то је између треће и шесте године. А да би страни језик заиста усвојио, потребно је испунити два предуслова:
1. процес усвајања мора бити забаван (лимбички систем мора узвикнути „Јухууу!“) и
2. детету је потребна константна стимулација на језику који се учи како би га ефектно научило.
Када је у питању учење новог језика, Berlitz верује да је најбољи начин да се језик учи као матерњи. Деци је то најлакше и најприродније и зато одмах почињу да говоре на страним језицима на нашем курсу. Berlitz предавачи користе књиге Националне Географије које кроз креативне приче, песме и игре да активирају машту и заинтересованост детета.
Шта је још важно?
Како би се неки језик заиста од најранијег узраста правилно усвојио, потребно је барем десет сати активности на циљаном језику. Овде се не ради о десет сати наставе недељно, него десет сати различитих активности у којима се циљани језик користи – игре, песме, представе, цртани филмови,… На овај начин је, према неким студијама, могуће да деца усвоје чак до седам језика паралелно.
У сваком случају, оно што сам закључила из теорије и дугогодишње праксе у раду са децом од 0 до одраслих људи од 50+ година, јесте да је уз правилну мотивацију било које животно доба погодно за успешно учење страних језика.
Уколико Ваше дете у најранијем узрасту показује интересовање и ужива у активностима на страном језику, свакако је препоручљиво да га у томе подржите и подстакнете. С друге стране, уколико Вашем детету учење страног језика тренутно не представља задовољство, пружите му подршку у некој другој активности кроз коју ће моћи да разуме, примени и уобличи своје доживљаје и пробуди своју машту и знатижељу.
Аутор: Сандра Жарковић, проф. немачког језика
Литература:
Алисон Гопник – „Научник у пеленама: Како Ваше дете доживљава свет“.
Хеинер Бутгер, Михаела Самбанис – „Фокус на доказе: Настава страних језика и неуродидактика“.
Марион Граин, Арне Нагелс, Мириам Ридингер – „Неуродидактика“.