Učiteljica: Najčešći razlog neuspeha u školi je sasvim banalan

19 decembra, 2017

Da li je uspeh rezervisan za darovite? Da li ovaj svet pripada pametnima? Da li dete mora da bude izuzetno pametno da bi ostvarilo izuzetne domete? Je li intelektualna darovitost deteta dovoljan uslov za izuzetan uspeh u školi?

Odgovor na ova, i brojna druga slična pitanja, je negativan.

Svi znamo da biti “pametan” i biti uspešan nije isto. U tom smislu, situacija je zabrinjavajuća. Od dvadesetoro darovite dece samo troje ostvari uspeh u životu srazmeran svojim sposobnostima. Tek svako drugo darovito dete uspe da koliko toliko ostvari svoj potencijal u školi. Uz to, mnogi uspešni u školi, nisu se baš snašli u životu; a mnogi neuspešni, ili minimalno uspešni u školi, u životu su postigli mnogo više.

O čemu se radi? Šta nije u redu?

Svi mi kao roditelji, a i kao prosvetni radnici, pokušavamo da iz dece izvučemo maksimum, ali do tog cilja nije lako stići. Jasno nam je da osim intelekutualnih sposobnosti u osvajanju uspeha učestvuju i brojne druge sposobnosti na koje nekada uspevamo da utičemo, a nekada ne.

Verovali ili ne, najčešći razlog zbog kojeg dece ne uspevaju da ostvare uspeh u skladu sa svojim sposobnostima je – banalan. Običnim, narodnim jezikom, on se zove lenjost. Imati “pamet” je jedna stvar, a koristiti je – druga.

Objašnjenje za ovaj fenomen, koji je sve prisutniji – postoji. Način odrastanja već duže vreme od dece ne zahteva da “koriste pamet”. Danas, većina dece ima puni komfor i živi u nekoj vrsti realne bajke. U takvim uslovima ona nemaju dovoljno razloga da razviju odgovornost i volju. Njihov “mali” svet postane ispunjen zabavom. To preraste u naviku, a mi se onda pitamo šta se zbiva.

Život svakog od nas, zavisi od načina funkcionisanja našeg mozga. To je organ koji se prilagođava uslovima okruženja. Njegov potencijal je ogroman, ali ako on nema “inicijativu”, ako nas mišljenje “smara”, a maštanje “ispunjava”, sve je uzalud.

Zašto je to tako i šta možemo da uradimo za našu decu?

Prvi zadatak roditelja, vaspitača i učitelja je da decu nauče da koriste svoj mozak i da “misle”. Njihov uspeh u školi i životu najviše zavisi od toga.

Ključna stvar uvek je ista i odnosi se na to o čemu dete razmišlja. Ono o čemu ne razmišlja dovoljno duboko i ozbiljno – ne može razumeti. To je početna stepenica površnosti i neodgovornosti.

Sledeći korak je nužna posledica. Ono što dete ne razume ne inicira volju da se time bavi. To otvara puteve ka lenjosti.

Zato je važno da odrasli imaju uvid u to o čemu i na koji način dete razmišlja. To je polazište svih uspeha i neuspeha koji ga očekuju. Da o tome mislimo kada pođe u školu, može biti već kasno.

Pre polaska u školu dete mora biti sposobno da razlikuje igru, zabavu i obaveze. Mudri roditelji to znaju i bave se tim pitanjem. Čak i kada u porodici ne postoji realna potreba da dete o nečemu brine i bude za nešto odgovorno, takva potreba se izgradi. Ta deca se u školi prepoznaju, imaju radne navike i odgovornost, a igra nije sve što imaju u svom iskustvu.

To što je dete rođenjem dobilo pamet i inteligenciju ne mora ništa da znači. To je samo materijal na kojem se mora raditi i to celovito – dovođenjem deteta u situaciju da “koristi svoju logiku”. Pored toga, treba da brinemo i o ostalim faktorima uspeha, emocionalnom doživljaju, motivaciji, volji, samopouzdanju, odgovornosti, stavu prema učenju, igri i zabavi – svemu što predstavlja njegov svet.

A gde je pedagogija?

Tradicionalna pedagogija polazi od toga da dete dolazi u predškolsku ustanovu ili školu sa određenim stepenom iskustava koja dalje treba razvijati. Problemi nastaju kada ta iskustva nisu dovoljna. Nije dovoljno da dete “ume da misli” i zna da nešto uradi. Bitnije je na koji način “misli” i čime je uposlilo svoj mozak, nego to što zna.

Najvažnije je da nije “preopteretilo” svoj mozak nebitnim stvarima, da nije izgradilo “loš svet u sebi”. Ako je to slučaj, učitelj će biti prinuđen da dete “odučava”, a to je znatno teže nego “učiti ga”. Ovde prepoznajete razloge sve prisutnijih problema sa pažnjom.

Kako pomoći deci da se optimalno pripreme za školu?

Novi pedagoški koncepti, prilagođeni uslovima odrastanja dece, podrazumevaju da se deca “uče da misle”, a ne da usvajaju “gotova znanja”.

Jedan takav koncept je Kreativna školica uspeha koju organizuje udruženje Kreativni učitelji, a koja je nastala sa ciljem da deca na prirodniji i funkcionalniji način razviju intelektualne veštine, sposobnosti i navike potrebne za postizanje uspeha u školi koji odgovara prirodnim sposobnostima deteta.

Program školice zasniva se na “kinestetičkom” učenju, agilnoj pedagogiji i holističkom obrazovanju. To je program koji ima za cilj da decu nauči i obuči da koriste svoj mozak za učenje i postizanje uspeha; da ih usmeri ka usvajanju dobrih životnih vrednosti; razviju volju za učenjem i školovanjem; razviju samopouzdanje i obezbede početni uspeh.

Početni uspeh je razlog svih ostalih uspeha jer inicira “naviku uspeha”! Početni neuspeh je razlog ostalih neuspeha! Volja za učenjem i samopouzdanje su osnovni uslovi da dete ostvari uspeh u skladu sa svojim sposobnostima.

Kada se kaže: “Dete napreduje u skladu sa sposobnostima!”, to veoma često bude daleko od istine. Dete napreduje i skladu sa svojom angažovanošću i razvijenim navikama. Do nivoa potpunog iskorišćenja prirodnih sposobnosti, dospe veoma mali broj dece. Čak i ako je taj nivo zadovoljavajući, treba da budemo srećni.

Kreativna školica uspeha postoji da bi deca predškolskog uzrasta stekla naviku učenja, razvila samopouzdanje, zavolela školu i učenje. Pritom dobijaju i veoma snažnu stimulaciju intelektualnog razvoja jer moraju da “uključe” mozak. Osmišljena je kao “trening za mozak i telo” kojim se dete u svet nauke i učenja uvodi na prirodan, spontan i funkcionalan način.

Deca imaju utisak da se igraju, a u stvari imaju objedinjen trening, fizički intenzivan kao u gimnastici, intelektualno zahtevan kao u šahu, emocionalno aktivan kao na glumi, pedagoški intenzivan više nego u školi…

Šta treba imati u vidu?

Darovitost je samo potencijal. Prosečne (intelektualne) sposobnosti su sasvim dovoljne za vrhunske domete u školi i životu. Najuspešniji u školi i životu nisu oni koji su najdarovitiji, već oni koji su vredni i nisu upali u zamku zabave i lenjosti, koji su razvili kvalitetne navike i stavove, i koji nisu svoj mozak opteretili trivijalnim stvarima.

Da svako dete ostvari svoj maksimum potrebna je nova pedagogija i nov pristup životnim vrednostima. Zabava je slatka, ali malo je onih koji će živeti od tog hleba. Neko mora i da radi!

Ono o čemu deca misle dok su mala, određuje njihov život kada stasaju. Probudimo se nad mislima naše dece još danas, jer već sutra može biti kasno.

Tanja Vitas, učitelj, pedagoški savetnik

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


9 komentara na "Učiteljica: Najčešći razlog neuspeha u školi je sasvim banalan

  1. Anna kaže:

    Tekst je zabrinjavajuće površan i odslikava pogrešnu logiku srpskog školskog sistema, koja podazumeva “orezivanje” dečjih mozgova. Ova kobni proces prilagođavanja završava se sa fakultetom, sa koga izlaze vredni i napaćeni diplomci nesposobni za kreativno i kritičko mišljenje i snalaženje u realnom životu. Naša nesrećna i zaostala škola podrazumeva prikupljanje i reprodukciju nepotrebnih činjenica, i deca nisu lenja, nego su nemotivisana. Ovakve tekstove čitaju i pišu ljudi koji nisu sposobni decu da zainteresuju i ne razumeju koncept otkrivajućeg i razvijajućeg učenja. Čovek koji taj koncept razume nikada ni za jedno dete ne bi rekao da je lenjo, nego bi se zapitao šta u njegovoj metodologiji rada nije dovoljno dobro. Mi smo zrele i odrasle osobe i naš je posao da decu motivišemo i ako u tom ne uspemo to je isključivo naša odgovornost. Ovakvi tekstovi su zbog toga nekorektni čak i kao polazna osnova za ozbiljniju diskusiju, ali se sa sigurnošću može tvrditi da verovatno nailaze na veliko odobravanje kod mnogih prosvenih radnika koji u tim tezama nalaze opravdanje za sopstveno profesionalno stagniranje i nedovoljno stručno bavljenje svojim poslom. Pa pogledajte samo stepen neuspeha čitavog sistema: u tom sistemu rade neki ljudi, nisu to apstrakne kategorije. Ti ljudi su razvili kompleks večne žrtve, i nisu sposobni ništa da promene da nam školstvo bude bolje. Zapitajmo se zašto. I onda je najlakše reći: daca su lenja. To je glupost. Ja lično ne poznajem nijedno lenjo dete, ali znam mnoge lenje nastavnike, lenje direktore škola, lenje zaposlene u ministarstvu i po vladinim agencijama.

    1. mama kaže:

      Itekako sve polazi od roditelja najpre,jer su prvi primer svojoj deci i tacno je da sta nauce i vide kod kuce do sedme godine to ce se oslikati na njihov uspeh u skoli i na to u kakve ce se osobe razvijati nadalje.Ucitelji su tu da daju osnovno znanje za vise treba samostalno raditi.

      1. Ana kaže:

        Učitelj koji nije sposoban da se izbori sa grupom sedmogodišnjaka na način da ih zainteresuje za ono što treba da rade ne treba da se bavi tim poslom. Osoba koja ne može da motiviše sedmogodišnje dete ne treba da radi taj posao. Osoba koja ne može da se u vaspitnom smislu izbori sa sedmogodišnjakom, iz kakve god on da je kuće došao, ne treba da radi taj posao. Ima toliko drugih zanimanja. Kao što lekar ne može sebi dozvoliti da se prema pacijentima neprimereno ponaša. On je izabrao taj poziv, svestan izazova tog poziva. Ovaj tekst je gomila izgovora i priznavaanje sopstvene nekompetentnosti i profesionalnog neuspeha. I samo beskompromisno priznanje te činjenice dovešće do boljitka u našim školama. Onog trenutka kad roditelj ostavi dete na školskom času, nastavnik je odgovoran za kvalitet vremena koje će to dete provesti. Dosta sa izgovorima i prebacivanjem odgovornosti.

        1. Coka kaže:

          Ana, da biste aplaudirali, potrebne su vam obe ruke. Onako kako Vi to zamisljate, dete sedi i ceka da nastavnik bude zabavljac i prezentuje sadrzaj bas poput televizije- deca blenu a nastavnik poseze za sredstvima koja bi izmamila zainteresovanost ucenika. Slazem se, tako bi neka aktivnost trebala da pocne, ali ne i da se nastavi. Decu je danas tesko stimulisati jer su izlozena raznim uticajima, pa vi probajte da vam npr. cas fizike bude zanimljiv nakon sto je dete bilo na instagramu, igralo najnoviju igricu ili gledalo neki video na svom ekranu. Ucitelj mora da bude odgovoran za kvalitet casa, ali Vase dete ne moze doci kuci i reci “nisam pazio na casu jer nastavnicino predavanje nije bilo dovoljno zanimljivo”. Zadnjih godina primecujem da se narocito na drustvenim mrezama ohrabruje i podstice misljenje po kome su roditelji i nastavnici duzni da budu zbavljaci i da osmisljavaju deci zabavu i nacinje ucenja, jer ne daj Boze da se dete dosadjuje! Kad god bih ja licno imala problema kako da ispunimo ostatak casa, uvek bih pitala moje ucenike :sta biste voleli da sad radimo?” naravno, vezano za gradivo, a to mogu biti igrice, igra asocijacija, pantomima, eksperimenti. Vi nemate pojma koliko deca umeju da budu kreativna i zainteresovana kad i njih pustite da malo odlucuju i, naravno, zabava i ucenje su zagarantovani.

    2. Mileva kaže:

      Bravo, pogodili ste tacno u centar. Dosta sa usrednjavanjem, Dajte talentovanoj deci krila, a prosecne usrednjavajte. Retko koji ucitelj zeli da izadje iz kalupa i nahrani znanjem um decice kojoj ovaj program koji stvara mediokritete nije dovoljan.
      Kako u drugim zemljama sa sjajnim skolstvom postoje razliciti nivoi i programi za decu koja imaju kapacitet za ucenje? Takva deca posle upisuju gimnazije i fakultete, a ostali srednje i vise skole. Bogatije zemlje ne trace svoje resurse, diplome fakulteta nesto znace, studiraju oni koji su se trudili i koji nisu bili puki prosek.

    3. Dušica kaže:

      Bravo, tekst je pisao neko ko u životu nije radio sa decom

    4. Marina kaže:

      Bravo!Tako je.

    5. Petar kaže:

      Samo da mi je znati odakle su nastali svi ti lenji ljudi koje navodite. Verovatno od lenje omladine, a oni od lenje dece.. Učiteljica nije ni jedno dete okarakterisala da je lenjo, vec kako nastaje ta pojava lenjisti i nezainteresovanosti. Lako je pluvati po skoli , učiteljima i sistemu. Pitam se kakvi ste Vi osooba i koliko ste učinili pozitivnih promena u svom okruzenju, tj. sistemu kiji Vas okružuje. A to bi za sigurno trebao neko drugi da kaže o tim kvalitetima. Prosvetni radnici su od svih u drustvu jos i najvise kontrolisani i vrednovani,. Takođe postoje strucni ljudi istrucne službe koje su zadužene za vrednovanje kvaliteta rada prosvetnih radnika. Ima jos ucitelja i nastavnika koji u odnosu na svu situaciju koja ih okružuje savesno i odgovorno rade svoj posao uprkos ovakvima koji pljuju ponjima i sistemu a prvo ne polaze od sebe.Samo toliko o vasem pausalnom vrednovanju.

  2. Natasa kaže:

    Apsolutno tacno, i uz to ide i ona prica g-din Milivojevic o “sindromu pametne dece”. Ja sam majka jednog takvog deteta u sistemu koji apsolutno ceni inteligenciju, ali nazalost to nije dovoljno …. kako ko …. neko pre neko kasnije, a neko nikad ne shvati da ako nema dobru podrsku i skole i roditelja jednostavno ne moze dalje bez rada i to ozbiljnog. Apsolutno nema s tim veze sistem kako vole da kazu koji nemotivise ….. upravo to sto motivise to je ok, ali to nije dovoljno, a oni misle ako sve znaju i shvataju na casu da je to dovoljno, a nije. Ma znate kako je to …. jednostavno ta pamet stalno daje neki impuls da potcenjuju rad i ucenje. A prosto od nekog uzrasta ne mogu vise da se donose zakljuci, vrsi opserviranje i redeniranje bez ozbiljnog poznavanja materije. Onda upadnu u sistem kampanjstva …Otprilike mogu da kazem da u uzrastu od 13/14 godina pametno dete koje je po karakteru ljenjo nema nikakve sanse bez podrske skole i roditelja da izgura obrazovanje i dobije diplomu na nivou koji zasluzuje.
    Naravno postoje izuzetno pametna, a uz to i radna i vredna deca, ali oni nisu tema.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama