Kao profesorka nemačkog jezika sa preko deset godina iskustva i gotovo osam godina iskustva na poziciji majke, često dobijam pitanja vezana za pravo vreme za početak učenja stranog jezika.
Mnogi roditelji čuli su da mala deca mnogo bolje i lakše uče strane jezike, pa tako s ciljem da im osiguraju najbolje moguće uslove, upisuju decu na časove engleskog još u predškolsko doba. Deluje da je za neku decu ovaj rani početak zaista važna prekretnica i da na časovima mnogo toga nauče, dok se kod druge dece pomak pri učenju stranog jezika ne primećuje. Zbog čega dolazi do ovih razlika? Kako da znamo kada je pravi momenat da dete počne da uči strani jezik?
Da bih odgovorila na ovo (moram priznati naizgled jednostavno, ali zapravo vrlo kompleksno) pitanje, moramo najpre razjasniti termin UČENJE.
Kako učimo?
Naš mozak sastoji se od neurona, nervnih ćelija, a među njima se stvaraju veze. Učenje predstavlja izgradnju neuronskih mreža. Zamislimo neuronske mreže kao police u biblioteci.
Sve ono što doživljavamo, vidimo i čujemo naziva se nadražaj. Hajde da zamislimo da je svaki nadražaj knjiga. Naše knjige najpre se skladište u magacinu – u kratkoročnom pamćenju. Sve ono što želimo da zapamtimo tokom duže vremena potrebno je pomoću neuronskih veza i neurotransmitera prebaciti na policu – u dugoročno sećanje.
Informacije o tome šta smo jeli prošli ponedeljak za doručak, koje boje nam je bila majica u subotu, koliko je iznosio poslednji račun u supermarketu skladište se u kratkoročno pamćenje i nakon kraćeg vremena se brišu. Vraćajući se na moju aluziju o biblioteci, u odeljenju kratkoročnog pamćenja „zaposlen je“ limbički sistem, koji određuje da li je tema o kojoj se govori relevantna i u skladu sa tim pokušava da nađe način da to poveže sa drugim neuronima.
Ukoliko limbički sistem proceni da je neka tema važna, on nadražaj, „knjigu“, šalje iz odeljenja za kratkoročno pamćenje (magacina) u odeljenje za drugoročno pamćenje (u biblioteku). Da bi nadražaj zaista ostao zapamćen u dugoročnom pamćenju, mora proći još jednu kontrolu pre „stavljanja na policu“. Ovu kontrolu vrši „bibliotekar“ po imenu Prefrontalni Korteks. On ocenjuje koliko je tema relevantna i pokušava da nađe način da je poveže sa drugim neuronima.
Dakle, još jednom, limbički sistem procenjuje da li je ono o čemu se govori relevantno. On predstavlja emocije, bez racionalnog vrednovanja. Prefrontalni korteks vrši temeljnu kognitivnu analizu i obavlja preispitivanje sadržaja. Prefrontalni korteks poredi trenutni nadražaj sa prethodnima, ali samo ukoliko limbički sistem signalizuje „isplati se da potražiš vezu za ovo“.
Kratkoročno i dugoročno pamćenje kod dece
Kod male dece se svaka vrsta vrednovanja da li je nešto vredno pamćenja ili ne vrši u limbičkom sistemu, odnosno sve zavisi od toga da li im je nešto zabavno, uzbudljivo i interesantno. Ovo se dešava zbog toga što mala deca još nemaju razvijen prefrontalni korteks.
Tek od sedme godine razvija se deo mozga koji utiče na razum, racionalnost, razmišljanje, kontrolu misli, potiskivanje emocija, razumevanje razlike između dobrog i lošeg, planiranje i postavljanje ciljeva – prefrontalni korteks.
S tim u vezi, pre sedme godine ne možemo govoriti ni o kakvom učenju, nego o usvajanju znanja. Onom koje se odvija u prijatnom okruženju i igri. Deca sva znanja o svetu oko sebe USVAJAJU, „upijaju kao sunđeri“ sve ono što im je zabavno, a ono što nije zabavno odbacuju. Kako bi deca mogla nešto da usvoje, „nauče“, potrebno je da limbički sistem kaže „Juhuuu, ovo mi se dopada!“. To ne podrazumeva svesno skladištenje informacija kao u starijem uzrastu. Usvajanje znanja i učenje su dva potpuno različita naučna koncepta.
Kurs engleskog i nemačkog jezika u Berlitz-u koncipiran je baš tako – da deca uče novi jezik kroz igru i zabavne aktivnosti. Deca u Berlitz-u svoj čas doživljavaju kao odlazak u igraonicu, ali onu koja im pomaže da usvoje nova znanja, a da to i ne primete. Dokle god se igraju deca su zadovoljna i dovoljno motivisana da u tim igrama koriste strani jezik. Dešava se da igre u kojima učestvuju na časovima prenose i u kućni ambijent igrajući se bratom, sestrom ili drugarom na isti način kao što se ono igra na času.
Pravo vreme da dete krene da „uči“ strani jezik je momenat kada mu se razvije prefrontalni korteks, tj. u sedmoj godini. S obzirom na to da razvoj prefrontalnog korteksa traje do 25. godine, čisto teorijski, najbolje doba za učenje stranog jezika je između 20. i 25. godine, ali u tom slučaju nije moguće imati savršen izgovor (što moram napomenuti, prema najnovijim standardima za polaganje međunarodno priznatih testova više nije neophodno da bi se dobila diploma najvišeg stepena).
Ukoliko želite da vaše dete počne što ranije da usvaja strani jezik, najbolji period za to je između treće i šeste godine. A da bi strani jezik zaista usvojio, potrebno je ispuniti dva preduslova:
1. proces usvajanja mora biti zabavan (limbički sistem mora uzviknuti „Juhuuu!“) i
2. detetu je potrebna konstantna stimulacija na jeziku koji se uči kako bi ga efektno naučilo.
Kada je u pitanju učenje novog jezika, Berlitz veruje da je najbolji način da se jezik uči kao maternji. Deci je to najlakše i najprirodnije i zato odmah počinju da govore na stranim jezicima na našem kursu. Berlitz predavači koriste knjige Nacionalne Geografije koje kroz kreativne priče, pesme i igre da aktiviraju maštu i zainteresovanost deteta.
Šta je još važno?
Kako bi se neki jezik zaista od najranijeg uzrasta pravilno usvojio, potrebno je barem deset sati aktivnosti na ciljanom jeziku. Ovde se ne radi o deset sati nastave nedeljno, nego deset sati različitih aktivnosti u kojima se ciljani jezik koristi – igre, pesme, predstave, crtani filmovi,… Na ovaj način je, prema nekim studijama, moguće da deca usvoje čak do sedam jezika paralelno.
U svakom slučaju, ono što sam zaključila iz teorije i dugogodišnje prakse u radu sa decom od 0 do odraslih ljudi od 50+ godina, jeste da je uz pravilnu motivaciju bilo koje životno doba pogodno za uspešno učenje stranih jezika.
Ukoliko Vaše dete u najranijem uzrastu pokazuje interesovanje i uživa u aktivnostima na stranom jeziku, svakako je preporučljivo da ga u tome podržite i podstaknete. S druge strane, ukoliko Vašem detetu učenje stranog jezika trenutno ne predstavlja zadovoljstvo, pružite mu podršku u nekoj drugoj aktivnosti kroz koju će moći da razume, primeni i uobliči svoje doživljaje i probudi svoju maštu i znatiželju.
Autor: Sandra Žarković, prof. nemačkog jezika
Literatura:
Alison Gopnik – „Naučnik u pelenama: Kako Vaše dete doživljava svet“.
Heiner Butger, Mihaela Sambanis – „Fokus na dokaze: Nastava stranih jezika i neurodidaktika“.
Marion Grain, Arne Nagels, Miriam Ridinger – „Neurodidaktika“.