O moralni svete, što za sve imaš osudu, a za razvedenu majku najviše! Zaustavite Zemlju, silazim.
Znam, reći ćete isto kao i moja majka, isto kao koleginice s posla, kao moje srećno udate prijateljice ili moja u dosadni porodični život „ukutkana“ snaha: „Što si se onda razvodila?“
Ali kao i svaka priča i ova ima svoj početak i sredinu i kraj (koji se ne nazire). Nisam toliko mlada i naivna da sa svojih 29 ne znam da sam tada bila mlada i naivna. Da sam napravila izbor – loš, po svemu sudeći. Jedino dobro što je proisteklo iz tog na brzinu radosno sklopljenog braka bio je moj Jovan. Ništa više.
Zašto smo se razveli? Sad to više nije ni bitno ni stvarno. Važno je to da imamo dete kome smo roditelji – on radnim danima ja vikendima. Pa sledećeg meseca obrnuto. Da li je u redu, da li je održivo, koliko mu štetimo? Kako mogu uopšte da dam odgovore na ova pitanja? Ja ih barem postavljam.
Što se ne može reći za drugu stranu.
„Druga strana.“
Znala sam da neće izaći na dobro onog trenutka kad sam ga pogledala i shvatila da je na drugoj strani. Da nismo u istom timu.
Moj muž presvetli, večiti dečak i mamin sin koji je želeo da kuvam – ali njegova mama ume to bolje. Koji je hteo da se poigra sa bebom, ali ne i da je presvuče, okupa i nahrani. Koji je voleo da mu dolazi društvo, da uvek ima servirano meze, posluženo piće i kolače – a da ne ode u nabavku ili opere sudove. Koji je pozajmljivao novac od mame i tate, jer bi platu potrošio na kladionicu i izlaske. Da li me je varao? Ko zna. U svakom slučaju, kad je Jovan napunio 4 godine shvatio je da mu je dosta igre „porodičnog čoveka“ i da se nije baš proslavio u toj ulozi.
„Gledaj, Todi, ja sam razmišljao.“
„Jaoj, nemoj, molim te. Je l’ bolelo?“
„Nemoj da si takva. Ozbiljan sam.“
Tako je počeo razgovor, u kome je bez imalo stida izložio celu finansijsku računicu – više se isplati, tako je rekao, više se isplati da se razvedemo. On će da plaća alimentaciju, bolje je da ne živimo zajedno. Ionako se samo mučimo.
Ja stvarno i dan danas ne vidim kako se tačno on mučio osim što nije jeo svakog dana maminu sarmu i što ga nisam puna razumevanja čekala kad se vrati iz noćnog provoda. „Mnogo zvocaš, Todi, za nekog ko ne privređuje ovoj porodici.“
Moje „ne-privređivanje“ je bila glavna tema familijarnih skupova. Što se ne zaposliš, kako on to jadan sam porodicu da prehrani? Hoćeš da pričuvaš dete da idem na razgovor za posao? Ne mogu ja sam s njim stvarno. Što ga ne čuva tvoja mama? Vidi s ocem da nađe vezu za vrtić. Što ne probaš da radiš nešto od kuće, a, Todi?
Godinama sam živela agoniju za koju su ljudi sa strane (a žene naročito!) uvek imali iste reči: ćuti, ima i gore.
Pa sam ćutala, sve dok nedelju dana posle Jovanovog četvrtog rođendana nije došao sa fantastično isplativom idejom o razvodu.
To bi bio početak i malo razrade.
U velikoj razradi, u bočnim rukavcima priče, mogu da vam ispričam šta god vam padne na pamet. Kako izgleda, na primer, kad razvedena žena pokuša da se zaposli u nekoj firmi. Ili možda kako vas vaspitačice nasred hodnika presreću sažaljivo prezrivim pogledom: znate, morate malo više da radite sa Jovanom, znamo da ste opterećeni, ali to dete ima i oca. Je l’ ima oca? Treba mu muška figura. Ponovo je ugrizao devojčicu iz grupe, znate…
Posle se to prenese i u školu – učiteljica ima jednako strog pogled svaki put kad zakasnim na roditeljski, kad Jovan ne završi projekat ili kad „nisam dovoljno angažovana mama“.
Kap koja je prelila čašu je moja pomisao, o, grešnice grešna, da izađem sa drugaricama na piće. Posle više od tri godine pridružila sam im se povodom Marininog rođendana. Pitala sam mamu i tatu (ah kakva ironija, kao onda nekad u gimnaziji!), mogu li da pričuvaju Jovana.
„Idem do Marine, zvala nas je na piće, rođendan joj je.“
„Ako. On će da spava, pile babino.“
Tako me je ispratila.
Ali šta se desilo, kao moderna Pepeljuga, ispala iz loše režiranog filma, kad sam došla pola sata pre ponoći kući? Dočekali su me namrgođeni roditelji. Strogi nadzornici mog detinjstva.
„Teodora, dete te traži, valjda znaš svoje prioritete? Na šta ovo liči? Vidiš koliko je sati!“
Jovan je spavao na kauču u dnevnoj sobi, obučen.
„Mama, zašto nije u pidžami?“
„Nije hteo da se presvuče, zato. Ne znam šta radiš s ovim detetom, mnogo je tvrdoglav. Al’ dobro, ne čudi me, ti si bila ista takva. Kakvi su mu roditelji, dete je zlatno.“
„U čemu je problem, majko?“
„Problem, u čemu je problem? Pa što ne znaš šta radiš, Teodora! Razvela si se, izlaziš, nama starcima ostavljaš dete…“
„Mama, razvela sam se pre tri godine, preboli već jednom. Drugo, ne izlazim, bila sam kod drugarice posle skoro godinu dana. Zapričale smo se, smejale, je l’ to stvarno toliki smak sveta? Šta treba, da se zatvorim u neki podrum zato što me muž ostavio?“, prosikćem kroz šapat.
„Tiše malo, probudićeš Jovana.“
„Šapućem, mama. Ako vam je bilo teško s njim, nećemo više dolaziti.“
„Sram te bilo! Nama bilo teško? Nama?!“
Tirada se nastavila u kuhinji, gde majka na kraju plače, šta je Bogu zgrešila da se tako s decom pati. Sestra se udala nikako da rodi decu, ja sam rodila, al’ sam se razvela, zar nas ničemu nisu naučili?!
Zaboravila sam kako izgleda „tešenje majke“. Uglavnom sam se držala po strani, jer sam crna ovca, otpadnica porodice, raspuštenica, razvedenica, bolje mi je da ćutim i trpim. Al’ eto, sad sam se drznula, gle bezobraznice, da izađem na duže od 4 sata iz kuće.
„Dete te traži, gde će ti duša? Gde si ti dosad?!“, to je majka rekla u naletu pridikovanja. „Znaš valjda prioritete svoje!“
A prioriteti su se nizali: Jovan, Jovan, Jovan, briga o roditeljima, posao, kuća. Ovaj je izlazak bio izvan priče o prioritetima. Uzdah – želja, da uradim nešto a da ne moram da tražim razumevanje, opravdanje, ništa.
„Znaš, majko, nisam uradila ništa strašno. Ništa. I nećeš mi nakalemiti taj osećaj krivice. Idemo.“
„Ne budi dete sad! Taman je lepo zaspao!“
„Pa znaš li šta hoćeš? Šta ti to meni tačno prigovaraš?“
Majka me je dugo gledala u oči i obe smo znale – prigovara sebi. Ali umesto zagrljaja koji sam želela, a nikada nisam dobila u davnim tinejdžerskim godinama, stiglo je dobro poznato:
„Bezobrazna si, Teodora. Idem da spavam. Mrtva sam umorna.“
Zaustavite Zemlju, silazim. To mi dođe da kažem svaki put. Al’ sad na toj istoj planeti spava jedan dečak. Zbog njega moram da se vozim.
Samo da naučim da bude bez osećaja krivice.
Kome je to još u ovoj vožnji pomoglo?
