У последње време баш често приметим родитеље који сматрају како је њихова улога да своје дете чине срећним и то по принципу „што му више жеља испуним, оно ће бити срећније“. Са оваквим уверењем они служе својој деци, уче их да средина у којој живе мора да се прилагоди њима и да је само испуњење њихових жеља доказ љубави. Ја сам их назвала „Пепељуге“.
Родитељи „Пепељуге“ сматрају да је добар родитељ само онај који своје дете чини срећним, који задовољење својих потреба ставља у други план или их занемарује, по којима наметање правила детету гуши његову природу и развијање потенцијала.
Шта мислите, да ли дете може да разликује испуњење жеље од задовољења потребе за љубављу? Да ли је играчка коју је желео исто што и посвећеност коју му родитељи пружају?
Детету чинимо дугорочну штету уколико му испуњавамо сваку жељу. Деца функционишу по принципу „ја сам моја жеља“. То је сасвим очекивано од малог детета. Оно што је улога родитеља јесте да научи дете да разликује себе и своје потребе од својих жеља.
Уколико га то не научи, дете ће, када одрасте мислити да свако ко одбије да му испуни жељу, одбацује и њега као особу. На тај начин се неће добро сналазити у групи, биће неспретан у решавању конфликата и свако ограничавање ће га избацити из такта.
Осим добробити које одређени начин васпитања има по ваше дете, врло је битно мислити и на себе као биће које такође има потребе. Уколико сте један од Пепељуга, сигурно не мислите много на себе, на своје задовољство, одмор, испуњеност… Када научите дете да је љубав у ствари служење, оно ће захтевати све више и више љубави. Онда ћете ви све више и више запостављати своје потребе, постаћете незадовољнији и одсутнији и радићете управо оно што не желите. Дететова потреба за љубављу неће бити испуњена, без обзира што су му све жеље остварене.
Сасвим је уреду рећи детету „То не смеш“ и тога се чврсто придржавати. Тиме нећете унесрећити своје дете, већ ћете га научити да постоје границе. Учећи да поштује границе у односу са вама, научиће да их поштује и са другим људима. На тај начин ће се лакше сналазити са захтевима изван породице. Научиће шта га очекује у животу и тиме постати сигурнији и успешнији у међуљудским односима.
Постављањем границе у односу са дететом и његовим жељама, ви дајете себи дозволу да бринете о себи, да обучете лепу хаљину и одете на бал. Изборите се за себе, своје време, потребе, задовољства и жеље. Сваком детету треба посвећен родитељ, а посвећен је само човек који је задовољан.
Да ли сада мислите да је ваша улога као родитеља да своје дете чините константно срећним или да га научите да само себе учини срећним? Са ставом „ја не смем изазвати непријатна осећања код свог детета” учите га да верује како ће му сви у животу удовољавати, што и сами знате да није тачно.
Уколико желите да вам дете буде сналажљиво и успешно у будућности учите га да својим трудом, упорношћу и размишљањем дође до циља, не радите ви то уместо њега.
Оливера Ковачевић, мастер психолог породични и партнерски саветник