Скоро сам налетела на ону епизоду Мућки у којој Дел Бој и Родни крече стан у јарко жуту. И док сам се ја ваљала од смеха, деца су ме помало бледо гледала. Шта је мами? И шта је ту уопште толико смешно? Какве Мућке?
Ок. Моја деца не знају за Мућке. This time next year им не значи ама баш ништа. И то није најгоре. Наша деца ускраћена су за цео један свет који смо ми имали. Наша деца имају неке друге Тротере. И ако мало боље поразмислим – нема ничег смешног у томе.
Начин на који проводе своје слободно време, говори много о нама, о њима и друштву у коме живимо. У одсуству какве друге занимације, ми смо барем читали. Имали неке Ћопиће, Антиће, Десанке… Наша деца не читају. Шта раде? Углавном ништа. Седе, блеје, зуре у оне телефоне, играју игрице. Игрице!?
Какве су то игрице ако се играју само палчевима? У нека давна времена, наше су се игре играле целим телом. Ми смо морали да се померимо с места да бисмо се играли. Наша деца данас једва да знају да потрче. Имају равне табане и икс ноге. Наша се деца не пењу по дрвећу. Не прескачу ограде. Не играју ластиш, ни жмурке, не прескачу вијаче, ништа. Нашој деци су руке увек чисте. Не смрде на ланац од рингишпила, немају песак испод ноктију, никад. Наша деца броје лајкове, хештегују, синују, дебују. И наше деце ми је жао.
Детињство није и не треба да буде само лајк. Детињство је кад устанеш ујутро па не знаш шта би пре. Да ли да гледаш Опстанак или да излетиш из куће? Да ли да возиш бицикл или ролшуе? Или да се љуљаш на љуљашци, возиш на рингишпилу док ти се не заврти у глави?
Детињство је кад идеш код баке и деде. Детињство је село. И гнездо подно олука. Сено иза куће. И право, свеже млеко. Јабука која мирише. Хлеб који се пуши. Детињство је гацање по барицама. Купање у кориту. Лежање на трави. Пецање. Детињство су лутке. И шумске јагоде. И пекмез, прави пекмез од шљива.
Немам сто година. И нисам стара. Можда старомодна. Можда заостала. Можда не идем у корак с временом. Али ми стварно недостаје то време. Време када су деца била – деца. Време пре ајфона, ајпеда, интернета и осталих чуда. Време кад су нас чувале баке, тетке, комшинице, старије сестре…
Време када си био фаца ако имаш аутић на батерије или барбику. Време када рођене родитеље нисмо ословљавали са ”брате”, а старијима говорили ”ти”. Време када нисмо гурали деци мобилне у шаке да их ”забавимо”. Време када нисмо уписивали децу на стране језике пре него што проговоре свој сопствени. Време кликера и скочица. Касета. Време у коме смо сами намештали своје кревете. Сами бринули о домаћим задацима. Држали се за руке у врсти. Радили, стварно радили физичко два пута седмично. Уписивали се једни другима у споменаре. Носили ужину од куће. Трчали на великом одмору. Били знојави, задихани. Писали руком. Оловком. Време када је у кући постојао само један телевизор. Време без даљинског. Време које не можеш да премоташ притиском на дугме, чак и ако силно желиш.
Немам ја проблем с овим данас. Сналазим се. Пливам како знам и умем. Живим свој лични ријалити. Имам довољно година да умем да одаберем. Знам шта ми се допада а шта не. Имам и успомене. Лепе. Вредне. Праве. Имам пријатеље. Неколико њих чак.
Наша деца уместо пријатеља имају пратиоце. На стотине, хиљаде… Наша деца четују уместо да причају. Лајкују уместо да воле. Шерују уместо да деле. Шта ће они памтити? Какве ће успомене понети у живот? Које ће им мириси остати? О чему ће причати својој деци једног дана? Они, који никада нису убрали јабуку ни помазили ждребе? Ни газили по залеђеном потоку. Ни хватали свице. Ни откидали леденице с олука. Чак ни јели снег?
У времену јефтине забаве и заглупљујућих садржаја, времену у коме нам је мозак свима набаждарен на “лаке теме, лака штива и лаку музику“, this time next year, бићемо…шта..? Не смем ни да замислим.
Аутор: Даниела Бакић