Колумна: Сунђери и креде
Аутор: Борис Јашовић
Захтев просветних радника да стартују од првог разреда девете платне групе а не од трећег разреда осме платне групе није последица похлепе за већим месечним примањима, како би то волели да претпоставе прилични проценти предрасудама склоних становника ове земље, већ је такав захтев првенствено мотивисан жељом просветних радника да одбране просвету од дефинитивног девалвирања у друштву ионако девалвираних вредности.
Реч је о друштву у којем је постало нормално купити факултетску диплому. Реч је о друштву у којем се у једном ријалитију свакодневно и јавно, преко телевизије са националном фреквенцијом, промовишу аморал, примитивизам, неваспитање и глупост. Реч је о друштву у којем министар полиције и министар војске (обашка премијерка), здруженим снагама бране поменути (антикултурни) ријалити од критика које на његов рачун, сасвим легитимно, износи министар културе и информисања. Реч је о друштву у којем се паре из буџета (и ван буџета) немилице троше на разноразне “пројекте” и пројектчиће, али и на исправљање скупих грешака које чине нестручна лица на разним нивоима управљања у држави. (Стручност захтева образовање а одговорност васпитање). Реч је о друштву у чијој Скупштини седе и такви „представници народа“ који се још увек гађају падежима и користе палац место потписа а имају троструко већа примања од просветних радника са факултетским дипломама. Најзад, реч је о друштву без икаквих критерија, без одговорности носилаца јавних функција за сопствене поступке и изговорене речи, друштву клијентелизма, непотизма и бахатости, друштву необразованих мислилаца туђом главом, друштву личних и партијских интереса а не општег добра свих грађана…
Када сте свесни такве једне прилично девалвиране “матрице” у којој пре животарите него што живите, онда вам препуна ироније делује изјава министра просвете да би улазак свих просветних радника у први разред девете платне групе “девалвирао саму матрицу”. Ради се, наравно, о матрици платних група и разреда које је неко већ раније негде поставио и разрадио с намером да таква матрица постане неупитна, нешто попут светог писма платних група и разреда, дакле апсолутно непроменљива и дефинитивна.
Ми нажалост живимо, пардон животаримо, унутар такве једне матрице где се кључне одлуке доносе мимо стручне и лаичке јавности, а онда се потврђују кроз кобајаги организоване јавне расправе које иначе ничему не служе осим да подаре легитимитет унапред усвојеним одлукама. А када на концу радници, у нашем случају просветни, не пристану на готове одлуке те искористе право на штрајк, онда њихов надређени, у нашем случају министар просвете, изјављује како је “излишно да просветни радници штрајку док трају преговари јер је то врста притиска и хватања боље позиције”.
Али штрајк се ваљда и спроводи да би се извршио легитимни притисак на оне против којих је незадовољство штрајкача и уперено – у овом случају на министра просвете и ресор који он предводи. Па је стога сасвим излишно помињати “хватање боље позиције”, нарочито у ситуацији када се, према мишљењу министра просвете, нема о чему другом преговорати осим о предлогу самог министра просвете – а то је да 58 одсто просветних радника уђе у први разред девете платне групе, а да 42 одсто осталих остане у трећем разреду осме платне групе.
Тако поново долазимо до “матрице” једино исправног и неупитног мишљења. Уосталом, послушајмо још једном министра просвете: “Легитимно је да свако каже шта мисли, али мислим да је ова понуда на столу (читај: моја понуда – подвукао Б.Ј.) јако добра, разумна и развојна”.
Добро, разумније, развојније
Разум илити Верстанд илити Ентендемент је способност стварања појмова о стварима илити мишљење на основу опажања.
Министар просвете је несумњиво створио појам о стварима, пардон о просветним радницима, сматрајући да је исте разумно поделити у размери 58 према 42, е да би се што боље развијали – први у оквиру девете платне групе, а други унутар осме платне групе.
Просветни радници су међутим изнели мишљење на основу опажања, што је такође разумно понашање, према којем почетна позиција за све треба да буде први разред девете групе, да разредне старешине треба да се налазе у другом разреду те исте групе, а наставници који раде са децом са посебним потребама у трећем разреду итд. А што је такође, морате признати, јако добар, разуман и развојан предлог?
Па ипак, и такви се разумни предлози у овој турбулентној земљи обично обијају о стење кључног противаргумента државе, специјално смишљеног зарад девалвирања просвете, здравства, социјалне политике и других непрофитабилних сектора…, а који гласи – НЕМА ПАРА У БУЏЕТУ!
Тако је, наиме, поручио и прорачунао министар финансија, иначе одраније познат овдашњој јавности по бројним аферама међу којима свакако треба издвојити оптужбу за плагирање делова докторског рада (један немачки министар је поднео оставку због плагиране фусноте), а што свакако спада у домен просвете. Јер ако ништа друго, а оно је бар школско правило да се ученику који препише задатак на контролном упише јединица у дневник. Међутим, нећемо о буџету који пуне грађани ове земље, нити о министру финансија који је, рекосмо већ, извео брзопотезну “ентендементну” рачуницу по којој у буџету државе Србије нема новца за стартовање свих просветних радника у деветој платној групи. Уместо тога чујмо следеће објашњење министра просвете:
“Онда морате да повучете све групе унутар саме просвете и када се онда сви остали наштелују, здравство и остали, долазите до 10 милијарди динара у 2019. за шта буџет није спреман”.
Дакле, штеловање…
Ипак, поменуто “штеловање” не делује баш најјасније у контексту приче о платним групама и разредима. На пример, ко све спада у министрову „фер“ понуду, дакле у оних 58 одсто који ће се наћи у првом разреду девете платне групе? Да ли су то искључиво разредне старешине? Или ту спадају и учитељи/учитељице? Да ли су то и наставници који раде у тзв. специјалним школама односно наставници који су постали просветни саветници? Или ту спадају и сви просветнии радници са најмање осам година радног стажа у просвети и уговором на неодређено време?
Уосталом, шта би друго могла подразумевати следећа изјава министра просвете: “Ових осталих 42 одсто остају у 8/3 (трећем разреду осме платне групе – подвукао Б.Ј.), јер су на привремено-повременим пословима и не испуњавају основни критеријум, најмање осам година у просвети”.
С тим у вези, логично би било да неко провери да ли је ова изјава исправно наштелована то јест да ли у поменутих 42 одсто просветних радника заиста нема нити једног са радним уговором на неодређено време, односно ниједног са минимум осам година радног стажа у просвети! Јер такви би, уколико је министрова малопређашња изјава коректно пренета морали бити у оних 58 одсто уместо у преосталих 42 одсто просветних радника – чиме се рачуница, извесно је, драстично мења.
Да ли је онда известан расплет до краја ове недеље?
Међутим, министар просвете негује дијаметрално различиту школу мишљења у вези са извесношчу те изјављује како је “једино извесно да расплет мора бити до краја недеље”.
Министар, наравно, сматра да расплет подразумева прихватање његовог предлога под радним називом “58 према 42”.
Синдикати с друге стране сматрају да расплет подразумева прихватање предлога под радним називом “100 одсто унутар 9/1 а потом рангирање по заслузи”.
Дочим из свега реченог произлази да поменути расплет уопште није на видику. А да ли ће га ипак бити, и да ли ће “матрица” бити сачувана од девалвирања у друштву ионако девалвираних вредности, погледајте у наредној епизоди.
У међувремену, запитајте се због чега у појединим школама у којима раде представници два, па чак и три синдиката, нема штрајка?