Kolumna: Sunđeri i krede
Autor: Boris Jašović
Zahtev prosvetnih radnika da startuju od prvog razreda devete platne grupe a ne od trećeg razreda osme platne grupe nije posledica pohlepe za većim mesečnim primanjima, kako bi to voleli da pretpostave prilični procenti predrasudama sklonih stanovnika ove zemlje, već je takav zahtev prvenstveno motivisan željom prosvetnih radnika da odbrane prosvetu od definitivnog devalviranja u društvu ionako devalviranih vrednosti.
Reč je o društvu u kojem je postalo normalno kupiti fakultetsku diplomu. Reč je o društvu u kojem se u jednom rijalitiju svakodnevno i javno, preko televizije sa nacionalnom frekvencijom, promovišu amoral, primitivizam, nevaspitanje i glupost. Reč je o društvu u kojem ministar policije i ministar vojske (obaška premijerka), združenim snagama brane pomenuti (antikulturni) rijaliti od kritika koje na njegov račun, sasvim legitimno, iznosi ministar kulture i informisanja. Reč je o društvu u kojem se pare iz budžeta (i van budžeta) nemilice troše na raznorazne “projekte” i projektčiće, ali i na ispravljanje skupih grešaka koje čine nestručna lica na raznim nivoima upravljanja u državi. (Stručnost zahteva obrazovanje a odgovornost vaspitanje). Reč je o društvu u čijoj Skupštini sede i takvi „predstavnici naroda“ koji se još uvek gađaju padežima i koriste palac mesto potpisa a imaju trostruko veća primanja od prosvetnih radnika sa fakultetskim diplomama. Najzad, reč je o društvu bez ikakvih kriterija, bez odgovornosti nosilaca javnih funkcija za sopstvene postupke i izgovorene reči, društvu klijentelizma, nepotizma i bahatosti, društvu neobrazovanih mislilaca tuđom glavom, društvu ličnih i partijskih interesa a ne opšteg dobra svih građana…
Kada ste svesni takve jedne prilično devalvirane “matrice” u kojoj pre životarite nego što živite, onda vam prepuna ironije deluje izjava ministra prosvete da bi ulazak svih prosvetnih radnika u prvi razred devete platne grupe “devalvirao samu matricu”. Radi se, naravno, o matrici platnih grupa i razreda koje je neko već ranije negde postavio i razradio s namerom da takva matrica postane neupitna, nešto poput svetog pisma platnih grupa i razreda, dakle apsolutno nepromenljiva i definitivna.
Mi nažalost živimo, pardon životarimo, unutar takve jedne matrice gde se ključne odluke donose mimo stručne i laičke javnosti, a onda se potvrđuju kroz kobajagi organizovane javne rasprave koje inače ničemu ne služe osim da podare legitimitet unapred usvojenim odlukama. A kada na koncu radnici, u našem slučaju prosvetni, ne pristanu na gotove odluke te iskoriste pravo na štrajk, onda njihov nadređeni, u našem slučaju ministar prosvete, izjavljuje kako je “izlišno da prosvetni radnici štrajku dok traju pregovari jer je to vrsta pritiska i hvatanja bolje pozicije”.
Ali štrajk se valjda i sprovodi da bi se izvršio legitimni pritisak na one protiv kojih je nezadovoljstvo štrajkača i upereno – u ovom slučaju na ministra prosvete i resor koji on predvodi. Pa je stoga sasvim izlišno pominjati “hvatanje bolje pozicije”, naročito u situaciji kada se, prema mišljenju ministra prosvete, nema o čemu drugom pregovorati osim o predlogu samog ministra prosvete – a to je da 58 odsto prosvetnih radnika uđe u prvi razred devete platne grupe, a da 42 odsto ostalih ostane u trećem razredu osme platne grupe.
Tako ponovo dolazimo do “matrice” jedino ispravnog i neupitnog mišljenja. Uostalom, poslušajmo još jednom ministra prosvete: “Legitimno je da svako kaže šta misli, ali mislim da je ova ponuda na stolu (čitaj: moja ponuda – podvukao B.J.) jako dobra, razumna i razvojna”.
Dobro, razumnije, razvojnije
Razum iliti Verstand iliti Entendement je sposobnost stvaranja pojmova o stvarima iliti mišljenje na osnovu opažanja.
Ministar prosvete je nesumnjivo stvorio pojam o stvarima, pardon o prosvetnim radnicima, smatrajući da je iste razumno podeliti u razmeri 58 prema 42, e da bi se što bolje razvijali – prvi u okviru devete platne grupe, a drugi unutar osme platne grupe.
Prosvetni radnici su međutim izneli mišljenje na osnovu opažanja, što je takođe razumno ponašanje, prema kojem početna pozicija za sve treba da bude prvi razred devete grupe, da razredne starešine treba da se nalaze u drugom razredu te iste grupe, a nastavnici koji rade sa decom sa posebnim potrebama u trećem razredu itd. A što je takođe, morate priznati, jako dobar, razuman i razvojan predlog?
Pa ipak, i takvi se razumni predlozi u ovoj turbulentnoj zemlji obično obijaju o stenje ključnog protivargumenta države, specijalno smišljenog zarad devalviranja prosvete, zdravstva, socijalne politike i drugih neprofitabilnih sektora…, a koji glasi – NEMA PARA U BUDŽETU!
Tako je, naime, poručio i proračunao ministar finansija, inače odranije poznat ovdašnjoj javnosti po brojnim aferama među kojima svakako treba izdvojiti optužbu za plagiranje delova doktorskog rada (jedan nemački ministar je podneo ostavku zbog plagirane fusnote), a što svakako spada u domen prosvete. Jer ako ništa drugo, a ono je bar školsko pravilo da se učeniku koji prepiše zadatak na kontrolnom upiše jedinica u dnevnik. Međutim, nećemo o budžetu koji pune građani ove zemlje, niti o ministru finansija koji je, rekosmo već, izveo brzopoteznu “entendementnu” računicu po kojoj u budžetu države Srbije nema novca za startovanje svih prosvetnih radnika u devetoj platnoj grupi. Umesto toga čujmo sledeće objašnjenje ministra prosvete:
“Onda morate da povučete sve grupe unutar same prosvete i kada se onda svi ostali našteluju, zdravstvo i ostali, dolazite do 10 milijardi dinara u 2019. za šta budžet nije spreman”.
Dakle, štelovanje…
Ipak, pomenuto “štelovanje” ne deluje baš najjasnije u kontekstu priče o platnim grupama i razredima. Na primer, ko sve spada u ministrovu „fer“ ponudu, dakle u onih 58 odsto koji će se naći u prvom razredu devete platne grupe? Da li su to isključivo razredne starešine? Ili tu spadaju i učitelji/učiteljice? Da li su to i nastavnici koji rade u tzv. specijalnim školama odnosno nastavnici koji su postali prosvetni savetnici? Ili tu spadaju i svi prosvetnii radnici sa najmanje osam godina radnog staža u prosveti i ugovorom na neodređeno vreme?
Uostalom, šta bi drugo mogla podrazumevati sledeća izjava ministra prosvete: “Ovih ostalih 42 odsto ostaju u 8/3 (trećem razredu osme platne grupe – podvukao B.J.), jer su na privremeno-povremenim poslovima i ne ispunjavaju osnovni kriterijum, najmanje osam godina u prosveti”.
S tim u vezi, logično bi bilo da neko proveri da li je ova izjava ispravno naštelovana to jest da li u pomenutih 42 odsto prosvetnih radnika zaista nema niti jednog sa radnim ugovorom na neodređeno vreme, odnosno nijednog sa minimum osam godina radnog staža u prosveti! Jer takvi bi, ukoliko je ministrova malopređašnja izjava korektno preneta morali biti u onih 58 odsto umesto u preostalih 42 odsto prosvetnih radnika – čime se računica, izvesno je, drastično menja.
Da li je onda izvestan rasplet do kraja ove nedelje?
Međutim, ministar prosvete neguje dijametralno različitu školu mišljenja u vezi sa izvesnošču te izjavljuje kako je “jedino izvesno da rasplet mora biti do kraja nedelje”.
Ministar, naravno, smatra da rasplet podrazumeva prihvatanje njegovog predloga pod radnim nazivom “58 prema 42”.
Sindikati s druge strane smatraju da rasplet podrazumeva prihvatanje predloga pod radnim nazivom “100 odsto unutar 9/1 a potom rangiranje po zasluzi”.
Dočim iz svega rečenog proizlazi da pomenuti rasplet uopšte nije na vidiku. A da li će ga ipak biti, i da li će “matrica” biti sačuvana od devalviranja u društvu ionako devalviranih vrednosti, pogledajte u narednoj epizodi.
U međuvremenu, zapitajte se zbog čega u pojedinim školama u kojima rade predstavnici dva, pa čak i tri sindikata, nema štrajka?